Danas

ŽELIM DA UNESEM BOJE U SIVU SLIKU SRBIJE NA ZAPADU

Stanislas Pjere, direktor Francuskog instituta i savetnik za kulturu u Ambasadi Francuske u Srbiji

Direktoru Francuskog instituta i savetniku za kulturu Ambasade Francuske u Srbiji Stanislasu Pjereu diplomatski mandat u Beogradu ističe u septembru.

Privođenje kraju rada u Srbiji nedavno je obeležio na završnici 17. Molijerovih dana, predstavivši se u trostrukoj umetničkoj ulozi – kao glumac naturščik u filmu „Izgubljeni u Minhenu“ poznatog češkog režisera Petra Zelenke, kao slikar – izložbom akvarela u MTS dvorani i kao pisac – putopisom „Kroz Srbiju, talasima i obalama“, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. U razgovoru za Danas Stanislas Pjere govori o svojim iskustivima u Srbiji, o diplomatskoj karijeri koju je tok reke Dunav kao nit vodio kroz sve države u kojima je radio. – Proveo sam ovde četiri lepe godine, tokom kojih sam sretao mnoge prijatne i drage ljude. Srbija, kao i svaka zemlja, ima svoje probleme, ali u svojoj knjizi želeo sam da istaknem sreću, onu stvarnu, koju sam nesporno uočio i osetio u Srbiji. Hteo sam da prikažem poetiku srpske svakodnevice. Kada je videla moje akvarele, gospođa Bora Babić, direktorka Akademske knjige, pitala me je da li imam tekstove koji ih prate. U tom trenutku imao sam tek nekoliko tekstova, spontano napisanih, tako da sam se, prihvativši njen predlog, našao u situaciji da u roku od mesec dana moram da napišem tekstove uz sve svoje akvarele. I tako je nastala ova knjiga. Sve je urađeno brzo, spontano, a ipak, zadovljan sam rezultatom. Slikam opu- šteno, kao što voda protiče, takvi su i moji tekstovi, lagani, fluidni, a Dunav je ona nit koja sve povezuje.
U Vašoj knjizi opisani su Beograd, Novi Sad, deo Vojvodine i najdalje Kladovo niz Dunav. Šta je sa ostalim delovima Srbije?
– Kada bih odlazio u Niš nije se ukazivala prilika da slikam. Ali, nosim puno sećanja i to će možda biti tema za neku drugu knjigu. Međutim, moja prava inspiracija jeste Dunav, koji, na neki način, povezuje čitavu moju karijeru. Pre Srbije boravio sam u mnogim podunavskim zemljama. Počeo sam u Pragu, u vreme Čehoslovačke, puno sam onda radio i u Bratislavi, kroz koju protiče Dunav. Potom me karijera odvela u Budimpeštu, pa u Rumuniju, odlazio sam na mesto gde se Dunav uliva u Crno more… Da, Dunav je ona nit vodilja moje misije. Nisam imao plan da objavim ovaj putopis, ali prepoznao sam kod ovdaš njih ljudi znatiželju, htenje da dobiju neko delo koje pokazuje kako jedan stranac doživljava vašu zemlju i odvažio sam se da to ostvarim. A inspiracija delimično dolazi od putopisca Patrika Fermora, koji je tridesetih godina prošlog veka pešačio Balkanom i Evropom.
Niste izostavili ni aktuelnosti – studente u protestu, slučaj Generalš tab.
– Ja sam u tome video snažan pokret, poput Dunava. Ipak, moram da naglasim da su svi tekstovi u vezi sa tim pokretom napisani pre kraja marta, kao i to da je sve to što sam o tome napisao moje lično viđenje. Dakle, kada je reč o tom protestu, ja govorim o onom prvom talasu i naletu, ali nisam se upuštao u to kako se naknadno pokret menjao. Što se tiče slike Srbije na Zapadu, neki kažu da je sivkasta, ali ja sam želeo da unesem boje u tu sliku. Srbija je zemlja koja je mnogo toga preživela u prethodnom veku: Prvi i Drugi svetski rat, ratove tokom raspada Jugoslavije. To je strašno i važno je pričati o svemu tome, ali Srbija se ne svodi samo to. Te stvari iz prošlosti često izbijaju na površinu u neposrednim susretima i razgovorima sa ljudima. Na primer kada u knjizi govorim o Banetu sa brodića, vidi se da postoji neka drama – napustio je Vukovar. Ali ja hoću da prikažem raznolike pejzaže, neposrednu sreću ljudi koje sam sretao, a u svemu tome veoma je bitna boja, jer, ne zaboravimo šta je Mark Šagal govorio, „boje stvaraju univerzalnu religiju, religiju ljubavi i humanizma“.
Koliko ste bili upoznati sa prilikama u Srbiji, njenom kulturom i umetnošću pre nego što ste došli u Beograd?
– Na početku karijere radio sam sa porodicom Širak, bio sam na čelu jedne njihove fondacije, kojom je predsedavala gospođa Širak. U to vreme Žak Širak bio je gradonačelnik Pariza, značajne svetske prestonice, te sam sa tom fondacijom posetio Budimpeštu, a to je bilo u vreme po- četka rata u bivšoj Jugoslaviji. Prilikom te posete razgovaralo se o situaciji i položaju Mađara u Vojvodini, o tome kako ih zaštititi. A onda kasnije, tokom mog četvorogodišnjeg mandata u Rumuniji, razgovaralo se o Banatu. U srpskom delu Banata sada se više govori rumunski nego srpski, a sa druge strane, kada pogledamo Temišvar, u njemu živi puno Srba, tamo postoji srpska crkva… Svega toga ima kod Crnjanskog, čija dela mnogo bolje razumemo nakon što smo obišli sve te regione. Hoću da kažem da je u ovom regionu sve toliko isprepleteno i da, da gde god da sam bio, uvek je postojala ta logika Centralne Evrope, mada se kaže da joj Srbija ne pripada, da ona pre pripada Jugoistočnoj Evropi ili Zapadnom Balkanu, kako ga nazivaju. Ali Srbija apsolutno deli vrednosti i duh centralnoevropskih zemalja. Pogledajmo Dunav i sve te zemlje kroz koje protiče, ta posebna podunavska kultura izuzeteno je prisustna, ona sve povezuje, prožima…