Danas

MARKO JANKETIĆ O PREDSTAVAMA

Studenti su savršeno shvatili da smo došli do pitanja opstanka

Uništavanje kulture je način na koji vlada ovaj režim - dovoljno je čuti taj nekulturni i prostački jezik kojim se najviši državni funkcioneri obraćaju javnosti, kako se ponašaju i izgledaju njeni promoteri, pa shvatiti da vlast kulturu i prosvećene ljude doživljava kao svoje najveće neprijatelje.

Tako tretira i umetnike. Umetnici su uvek na barikadama koje znače slobodoumlje, pa su i studentske blokade započele posle prebijanja studenta ispred Fakulteta dramskih umetnosti. Ali, ni jedna vlast do sada nije toliko potcenila umetnike i sve ostale stručne i vredne ljude kao ova, i po tome će ostati upamćena – kaže glumac Marko Janketić. U razgovoru za Danas Janketić govori o dva nedavna pozorišna događaja – u Zvezdara teatru i Jugoslovenskom dramskom, o našoj odgovornosti za društvo u kojem živimo, studentima u blokadi koji su nas učinili boljim, moralnijim i dostojanstvenijim ljudima, svojoj veri da ovaj režim odlazi…
U „Klaustrofobičnoj komediji“ u Zvezdara teatru nedavno smo Vas gledali 200. put kao Vuleta Milicionera. Zašto nam je ta priča u kojoj je glavni junak zaljubljen u život koji mu je nedostižan, i posle prve praizvedbe 1987. i dalje bliska?
– Već sam naslov je zvučan i slikovit – klaustrofobično, znači zatvoreno u nekom skučenom prostoru, a komedija je nešto smešno, tako da sve tu vuče na apsurd. Oslikava neki osećaj društva u kojem živimo, nešto što je tesno, a nama na svojstven način i dalje komično. I dalje su tu Udba, i neki ambiciozni političar u usponu, ali ima i tog običnog Save Odžačara, koji čisti odžake i jedini je čovek među njima. Ima i tog Vuleta Milicionera koji je službenik države, koji ima neka osećanja i srce, ali nema svoje mišljenjem, pa iako je vezan za Savu on je ipak deo državnog aparata. Od osamdesetih godina kada je Duško Kovačević napisao ovaj komad, sve je to i dalje nekako isto, nažalost, što znači da nismo baš neko društvo koje je evoluiralo, napredovalo, ili se u nekom dobrom smislu promenilo. Mi smo se možda malo degenerisali, ne kažem da jesmo, ali nismo prevazišli koncept „Klaustrofobične komedije“, pa ni „Balkanskog špijuna“, „Profesionalca“ i „Maratonaca“. A takvi komadi se i pišu još od Sterije, Nušića, Duška, Ljubomira Simovića i svih tih izvanrednih, divnih i fantastičnih pisaca kojima smo bogati, da bismo možda nešto spoznali, da bismo stigli do neke lustracije, katarze. Na društvenom nivou, potrebna nam je lustracija, sazrevanje. Nadam se da ćemo imati kapacitet da to rešimo.
Ono o čemu govori ova tragikomedija, a i kom adi pisaca koje pominjete, često nam deluju pomalo nostalgično: koliko je „dijagnoza“ sadašnjih (ne)prilika u kojima nam se život razlama opasnija i surovija?
– U istorijskom kontekstu, a jako je nezahvalno o tome govoriti jer tada nisam živeo, ali po pričama i po predanjima, ispada da smo bili bolji ljudi u težim društvenim okolnostima, nego danas. Ne pamtim da smo ikada, bar ja ne pamtim za mog vakta, a imam 42 godine, u društvenom, moralnom, etičkom i duhovnom smislu bili niže nego danas. Možda grešim, ja nisam kategoričan čovek, ali prosto mislim da u tim sferama nismo baš dobri. O tome, nažalost, svedoče mnoge stvari koje nam se dešavaju. Društvo koje ne brine o najstarijima i najmlađima, bez obzira što se penzije primaju, a te penzije niko ne daje, one su zarađene, neko je imao svoj radni vek pa je davao doprinos za godine kad više neće moći da radi, to je društvo koje baš i nije dobro. Ono ne brine ni o najmlađima, a kreatori takvog društva svoju mladost nazivaju teroristima, izdajnicima, ološem. Malo je čudno da je baš ta omladina, akademska, osvešćena i obrazovana tako ponižena. Kao i svi najbolji naučnici,najbolji sportisti, umetnici, i svi ostali najbolji u svojim profesijama, koji su izrazili negativan stav o stanju u društvu u kojem se nalazimo. Zar je moguće da su svi ti ljudi bagra, izdajnici, teroristi, strani plaćenici, alkoholičari, narkomani, rušitelji države i svašta još, kako ih etiketira ova vlast. Jako sam srećan što pripadam grupi koja je tako nazvana, ona je ono najčestititije što postoji u našem društvu…