Danas
SNEŽANA ČONGRADIN - BELI LISTIĆ
Znamo li šta sve sa sobom nosi revolucija protiv režima Aleksandra Vučića?
Tema je i dalje ista. Samo da rata ne bude. Ali, biće ga, jer je na takav način jedino moguće da se režim Aleksandra Vučić skine se sa vlasti.
Ako Aleksandru Vučiću bude loše, još lošije nego što je sada, nama će biti još gore, jer imamo posla sa osobom koja neće prezati od toga da izazove rat, da puca na ljude, da ih zatvara, da ih pošalje u tamu koja će ih pojesti, da ne znamo ni gde su, ni da li su živi… Da li smo spremi na to? Da li smo spremni na još gore? Da li smo spremni na to da nemamo struju, da nemamo grejanje, da nemamo šta da jedemo, da decu ne smemo u školu da puštamo, da ne smemo na ulicu da izađemo jer može neki njegov ludak da nas ubije? Znamo li šta sve sa sobom nosi revolucija protiv režima Aleksandra Vučića? Da li smo spremni na to? Jako smo se približili tom trenutku, čini se, i sve smo bliži tom trenutku. Otpor je ogroman, nema nazad, a ono što nas čeka u bliskoj budućnosti jako je neizvesno i vodi u ishode koje podrazumevaju smrt, glad, neizdržljivost usled naleta besa i otpora jednog ovakvog diktatora. Nemoguće je zamisliti drugačije izlažište iz onoga u čemu se nalazimo. Svi zajedno.
Najbolje o tome svedoči sam predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Pokazao je to za govornicom UN pre dva dana. Svestan da ceo svet, sve članice Ujedinjenih nacija gledaju u njega kao u diktatora koji se skoro godinu dana suočava sa više stotina hiljada građanki i građana na ulicama. Dok ih policajci prebijaju, zatvaraju decu u ćelije. Stavljaju im okove oko nogu. I on zna da svi znaju. Zna da je gotov. Pod tom izvesnošću smislio je i govor pred UN. Nudio je dijalog. Dijalog svima u svetu koji žele mir, da dođu u Beograd, tamo gde on stavlja okove, bukagije deci od jedva dvadesetak godina kad idu iz pritvora na sahranu svojih roditelja, dok mu njegovi kriminalci, dileri drogom i ubice, zavode red na ulicama. Pa, gde to ima… Stvarno je izmislio novu stvarnost, iskoristio trenutak, takav – da uopšte dobije priliku da govori u Ujedinjenim nacijama. On je go, o njemu se sve zna. Nema tu zavrzlama, on je diktator koji brine jedino o tome kako da sačuva bogatstvo koje je prikupio tako što je krao od sopstvenih građana. Pritom – od jednih od najsiromašnijih građana na evropskom tlu. Rekao je pred celim svetom, dođite u Srbiju da rešimo svetske ratove. U Ukrajini, Gazi… Tu je Srbija, tu je on, Aleksandar Vučić, da smiri situaciju… On nije normalan, jednostavno rečeno.
To je rekla najveća lopovčina i najveći mrzitelj ljudi drugih nacionalnosti i vere. Koji je aktivno učestvovao u ratu pozivajući da se ubije sto muslimana za jednog Srbina. Sve to znamo. Znam. Da je neko drugi, da ne krade, da ne laže, da ne ubija, da neće da ubija uskoro sopstvene građanke i građane, da ima bar malo, u najmanjoj meri moguće nekih pozitivnih osobina. Nečim da se pohvali. Kakva je to bruka za nas građanke i građane Srbije…
Kako smo dotle došli da taj lik, koji krade od nas, posle krvavih devedesetih i ratova čiji je revnosni sluga bio, da nas sad, dok nam preti smrću, glađu, zatvorima u koje je zatočio više stotina sopstvenih građanki i građana, tokom pobune protiv njegovog režima, predstavlja u UN i poziva druge da dođu u Beograd da pregovaraju o miru. Teška je to bolest koja je zahvatila svet. Šta nas tek čeka, ljudi? Ja se jako plašim. Pripremam se na svakakve scenarije. Živimo u ogoljenoj diktaturi. Stvarno nećemo imati ništa, samo tenkove na ulicama u odbrani Vučićevog režima. To nam vrlo brzo sledi. Nadajmo se, jer to znači i njegov kraj. Ali, kako ćemo to da preživimo? Stvarno vas pitam? Ko može da bude spreman na tako nešto? Mnogobrojni po zatvorima već stradaju. NJihovi organi i zdravlje, usled štrajkova glađu, usled odvratnih uslova po ćelijama… O čemu ćemo da pričamo za dva meseca, hoćemo li se čuti uopšte? Samo ćemo da plačemo, strepimo, jer imamo posla sa opasnim zlikovcem, sa opasnom barabom koji ima svu silu u svojim rukama i samo na sopstvenu zadnjicu misli. Ko nas je pitao, ko je birao ovu borbu, imamo li snage da izvedemo ovo? Toliko je pitanja o tome kako ćemo da se odnosimo ubuduće. Neko bi rekao da smo navikli jer unazad više od trideset godina svedočimo ratu, korupciji, siromaštvu. Računajte na nas.
