Vreme

I SLUŽBA I DRUŽBA

Istina i mitovi: Srpsko-ruske specijalne veze

Pozivanjem na ruske obaveštajce daje se legitimitet tvrdnjama o Majdanu i obojenoj revoluciji koje vlast plasira. Pored ubeđivanja već ubeđenih, ovim narativima se pokušava uticati i na proruski orijentisane demonstrante – da se pokaže kako protesti nisu samo spontani bunt, već da iza njih navodno stoji EU koja organizuje..

Takođe, u momentima kada se delimično pojačao intenzitet kritika iz Brisela prema odgovoru srpske vlasti na demonstracije, ovim saopštenjem šalje se i poruka spolja da se Beograd može još više okrenuti ka Moskvi ako zatreba. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić često pominje izraz “bratske službe” kako bi srpske i ruske obaveštajne agencije označio kao partnerske. U obaveštajnom svetu, savezničke obaveštajne agencije iz drugih država su one sa kojima postoji uspostavljena saradnja.
U praksi to znači da imaju formalizovane odnose, obično kroz bilateralne ili multilateralne sporazume o razmeni informacija, zajedničkim operacijama ili obuci kadrova, ali i putem neformalnih koordinacija – službe koje dele iste bezbednosne ili geopolitičke interese razvijaju međusobno poverenje i nazivaju se “sestrinskim” jer funkcionišu kao deo istog “kluba”. Na primer, američka CIA, britanski MI6, kanadski CSIS, australijska ASIS i novozelandski NZSIS čine takozvani “Five Eyes” savez. One su sestrinske službe u tom okviru jer dele skoro sve prikupljene podatke i imaju veoma blisku saradnju. Direktor istraživanja u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP) Predrag Petrović objašnjava za “Vreme” da termin “bratske službe” ne postoji formalno, odnosno da nije formalizovan, već da ga političari često koriste kako bi istakli da postoji “veliki intenzitet saradnje”. Dodaje da se to zasniva na poverenju, a ne na instrumentalizmu. Kako dodaje, da su neke službe “partnerske” ili čak “prijateljske”, ukazuju “slični pogledi i pristupi u rešavanju problema, kao i spoljnopolitički kurs zemalja”. Sagovornik iz BCBP-a dalje smatra da je saradnja srpskih službi sa zapadnim pandanima “transakciona i instrumentalna”, dok je, kako kaže, saradnja sa službama na istoku, pretežno ruskim, ozbiljnija, manje transparentna, ali sa vidljivijim posledicama.
Glavni urednik BIRN-a u Srbiji Milorad Ivanović misli da u obaveštajnom svetu ne postoje “bratske službe”. Kaže za “Vreme” da su u pitanju “isključivo interesi”. Kako on tvrdi, čak i kada su države saveznici i kada među njima gotovo da nema nesuglasica, “njihove službe vode aktivnosti koje se ne mogu nazvati bratskim”. Istorijski gledano, Jugoslavija je bila formalno nesvrstana, pa su odnosi sa sovjetskim službama (KGB, GRU) bili napeti sve do kraja 1980-ih. Zvanično, BIA (Bezbednosno-informativna agencija) i FSB (ruska Federalna služba bezbednosti) imaju sporazume o saradnji u borbi protiv terorizma, organizovanog kriminala i sajber-pretnji. Ti sporazumi su više puta javno potvrđeni na sastancima direktora. Srpska Vojnoobaveštajna agencija (VOA) i Vojnobezbednosna agencija (VBA) sarađuju sa GRU. Zajedničke vojne vežbe (“Slovensko bratstvo”) često uključuju i elemente razmene obaveštajnih praksi. Vredan pomena je i kontroverzni Centar u Nišu otvoren 2012. godine kao Srpsko- ruski humanitarni centar. Formalno, u pitanju je zajednički centar za vanredne situacije. Međutim, Zapad ga vidi kao logističko-obaveštajnu tačku Moskve na Balkanu budući da je bilo vanrednih situacija, a reakcija iz tog centra često je bila kilava ili nikakva. I neke druge zapadne procene i izveštaji često upozoravaju na zabrinjavajuće “prisustvo i uticaj ruskih obaveštajnih struktura” u Srbiji, uključujući kampanje dezinformacija, podršku ekstremističkim grupama i sajber operacije.
Prema zapadnim izveštajima, deo ruskih hibridnih operacija vodi se preko medija i IT infrastrukture u Srbiji, ali ni vlast, ni BIA to nikad ne priznaju javno. Istovremeno, postoje nezvanične informacije da deo srpskih kadrova ide na specijalizovane obuke u Moskvu. Sa druge strane, Milorad Ivanović kaže da “ruske službe u Srbiji nisu prisutne ni više ni manje nego druge”. Smatra da njih uglavnom zanimaju teme koje su od interesa za Moskvu – “NATO, vojna saradnja, tokovi oružja ka Ukrajini, energetika”, te da su ruski obaveštajci dobro uklopljeni u srpsko društvo, obrazovani i da razumeju lokalni kontekst, “često bolje nego njihove zapadne kolege”. Dodaje kako se trude da se ne mešaju previše u srpske domaće stvari jer se “plaše da ne naljute Beograd”, ali da su “svakako aktivni”. Ali, kako kaže, najvažnije je da svi oni rade u interesu svojih zemalja i da tu ne treba očekivati neku ljubav ili razumevanje.
NEVOLJE U RAJU
Da ima nevolja u raju, potvrdio je događaj iz 2019. godine kada je procureo videosnimak na kojem ruski obaveštajac daje novac srpskom ofi ciru. Iako je ovaj događaj izazvao skandal, vlast u Beogradu ga je relativizovala. Kako je tada pisao “Gardijan”, Georgi Kleban, navodno zamenik vojnog atašea u Ambasadi Rusije u Beogradu, i Z. K, penzionisani srpski ofi cir, snimljeni su u nedozvoljenoj radnji primopredaje novca. Snimak je navodno nastao u decembru 2018. godine, dok je Kleban napustio ambasadu u Beogradu u junu 2019. godine. Po prikazivanju snimka, predsednik Srbije Vučić sazvao je hitni sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost i potvrdio da je snimak autentičan, ali i dodao da nije delo srpskih službi, već da su verovatno uključene službe zapadnih zemalja. To je sve što se zvanično zna, a nikad nije ni potvrđeno da je Kleban formalno proteran, kao “persona non grata”. Nezvanično, cirkulisale su informacije da je Kleban vršio vrbovanje u srpskoj vojnoj strukturi. Pozivajući se na izvore bliske zvaničnom Beogradu, “Gardijan” je tada pisao da je bilo najmanje deset kontakata sa tri izvora unutar srpske vojske. Rusija je čitav incident nazvala provokacijom. Postoji spekulacija da je puštanje videa bilo motivisano politički – da se pokaže da je Srbija dovoljno nezavisna da odgovori na delovanje ruskih službi, da se neko unutar države pozicionira ili da se pak utiče na javno mnjenje.
LJUDI MOSKVE U BEOGRADU
Na zadatku održavanja bratskih odnosa sa Rusima su u najvećoj meri ministar Nenad Popović i bivši ministar i bivši direktor BIA-e Aleksandar Vulin, koji se više puta javno deklarisao kao proruski političar i govorio da “Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji”. Često se susretao sa predstavnicima ruskih službi, uključujući direktora FSB i rukovodioce drugih struktura. Svojevremeno je i lično u Moskvu odneo snimke prisluškivanih ruskih opozicionara koji su boravili u Beogradu. Kao ministar policije i kasnije direktor BIA, najavljivao je jačanje saradnje sa Rusijom u oblasti borbe protiv terorizma, organizovanog kriminala i sajber-bezbednosti. Da je u tom poslu preterao, dokaz je stigao jula 2023. godine iz Ministarstva fi nansija SAD, kada ga je ova država stavila na “crnu listu” OFAC-ovih sankcija. Optužen je da je pomagao u širenju malignog ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu, te da je preko njega Moskva imala kanal za uticaj i operacije u regionu. Zapadni izvori ga označavaju kao “najbližeg čoveka Moskve u vlasti Srbije”. Sam Vučić često zna da ponavlja kako je Beograd postao Kazablanka, aludirajući na povećanu dinamiku, brojnost i operacije raznih strani službi. Početak rata u Ukrajini promenio je sve u Evropi, a na polju bezbednosti označio je kraj gledanja kroz prste ruskim službama na teritoriji NATO država, pa je već u prvoj godini usledio veliki broj što tihih, što javnih proterivanja ruskih agenata. Nije teško zaključiti da se zahvaljujući “umerenoj bezbednosnoj klimi” u Srbiji broj agenata povećao i da Srbiju koriste kao manje-više sigurnu zonu za svoje delovanje (vidi okvir o hapšenju u Moldaviji).
OBOJENA REVOLUCIJA, VOLJENI SPIN
I dok je prilično jasno da se sa zapadnim službama partnerski uglavnom radi na suzbijanju međunarodnog terorizma i da se razmenjuju obaveštajni podaci – Srbija je tu interesantna jer je na trasi jednog od migrantskih pravaca – nije najjasnije u čemu se sastoji saradnja sa ruskim službama. Potpisivani su brojni sporazumi, a kad je Vučiću prestalo da bude oportuno da često ide u Moskvu, slao je tamo svoje ljude za posebne zadatke, najčešće Vulina, koji je potpisao i izvestan memorandum o zajedničkoj borbi ruskih i srpskih službi protiv obojenih revolucija. A on se zahvalio ruskim službama: “Veoma sam zahvalan ruskim specijalnim službama koje nas uvek podržavaju u našoj borbi protiv obojenih revolucija, pre svega informacijama. Oni znaju kakva je opasnost koja preti Srbiji. Imamo veoma dobru komunikaciju i veoma sam zahvalan na tome”, rekao je Vulin 21. marta ove godine u intervjuu za RIA Novosti.
Tom prilikom je podsetio da su se ranije specijalne službe Rusije i Srbije zvanično dogovorile da sarađuju u borbi protiv obojenih revolucija i da to i dalje ostaje na snazi. Potom je istakao da poštuje građane koji učestvuju u protestima, ali da ne bi trebalo da bude stranog mešanja u ove procese. Ovo nije prvi put da srpski i ruski zvaničnici zajedno govore o obojenoj revoluciji u Srbiji. Ovaj spin našao se na stolu tokom svih iole većih protesta u poslednjih nekoliko godina. Aludirajući na Evromajdan u Ukrajini 2014. godine kada je zapadna podrška demonstrantima bila više nego evidentna, narativ o Majdanu i “obojenim revolucijama” ima za cilj da delegitimiše svaki narodni bunt u Srbiji kreirajući lažnu sliku orkestrirane predstave u kojoj su građani na ulicama samo lutke, dok stvarne konce navodno vuku zapadne službe i neimenovani politički moćnici. Paralelno sa tim, režim se neretko hvali dobrim odnosima i međusobnim posetama lidera istih tih zapadnih zemalja, čime se svrgnuti ukrajinski predsednik Viktor Janukovič svakako nije mogao pohvaliti 2014. godine. Sa druge strane, Srbija je Rusiji korisna kao uporište na Zapadnom Balkanu, ali i kao baza za izmeštene obaveštajne operacije i agente, nakon ruskog napada na Ukrajinu. Petrović dodaje da je veliki broj Rusa koji su “povezani sa vojnim i bezbednosnim strukturama” dobio srpsko državljanstvo, kao i da su proterani ruski obaveštajci iz zapadnih zemalja našli sklonište upravo u Srbiji.
SPECIJALISTI ZA HIBRIDNO RATOVANJE
Između ostalih delatnosti, SRV je specijalizovana i za hibridni rad. Upravo ova sfera spada u jednu od njihovih najprepoznatljivijih karakteristika. Pukovnik Sergej Tretjakov, bivši pripadnik te službe koji je prebegao u SAD, govorio je da je on slao operativce u javne biblioteke u SAD-u kako bi preko njihovog interneta širili rusku propagandu (unapred pripremljene materijale koje je kreirao ekspertski tim SVR-a) na edukativnim veb stranicama i slali elektronsku poštu američkim medijima. Ideja ove akcije je bilo prikazivanje Rusije i ruske spoljne politike u pozitivnom svetlu. Ova služba povezuje se povremeno u javnosti i sa hakerskim grupama. Petrović kaže da to nije baš tipično za njih, ali da jeste utvrđena veza sa APT grupom Cozy Bear, odgovornom za seriju napada na državne institucije nekoliko zapadnih zemalja. KO SPROVODI MAJDAN U SRBIJI U saopštenju objavljenom početkom prošle nedelje, SVR je, pored EU kao “sponzora” Majdana, nekolicinu nezavisnih medija optužio da ga sprovode “ispiranjem mozga” omladini, a da za to dobijaju novac iz Brisela. Pored “Vremena”, Foneta i Južnih vesti, na spisku se našao i niz manjih, odnosno lokalnih medija. Do odabira baš ovih medija došlo se verovatno tako što je preuzet spisak svih medija koje je jedan donator podržavao u određenom projektnom ciklusu. To bi objasnilo zašto nema još nekolicine nezavisnih medija, koji se takođe često targetiraju kao “učesnici Majdana” (iz prostog razloga što nisu dobili sredstva te godine), kao ni medija koji posluju u okviru Junajted grupe (mediji koji su deo korporacija ne dobijaju projekte namenjene nezavisnim medijima).
Komentarišući spisak medija koji navodno sprovode Majdan u Srbiji, Milorad Ivanović kaže da “svi koji prate medijsku scenu znaju da je to besmislica”. Dodaje da ti mediji jedva preživljavaju i nemaju moć koja im se pripisuje. Kako kaže, “to znaju i oni u Moskvi”. Smatra da “sve javne poruke obaveštajnih službi treba posmatrati kroz prizmu skrivenih značenja”, te da ono što piše u saopštenju “uglavnom nije i ono što se zapravo želi reći”, ali da i oni koji poruku šalju i oni kojima je upućena dobro znaju šta je prava poruka. Tako je i sa poslednjim saopštenjem SVR-a: “EU vas kritikuje i gubite njihovu podršku. Ostali smo vam mi, ali morate da ispunite obećanja”, objašnjava da tako on tumači saopštenje. “Šta je obećano, to već spada u domen spekulacija”, zaključuje sagovornik. Predrag Petrović kaže da ga ne iznenađuje da se SVR potpisao iza ovog saopštenja jer to spada u ono čime se ova služba bavi – propaganda, podmetanje dezinformacija, politički uticaj na javno mnjenje. Objašnjava da je za obaveštajne agencije, pored prikupljanja podataka kroz diplomatske kanale, mrežu tajnih agenata i ilegalaca, izuzetno važan hibridni rad, odnosno uticanje na javno mnjenje. Na pitanje da li je realistično da se SVR bavi malim lokalnim medijima u Srbiji, sagovornik iz BCBP-a odgovara da je to “vrlo teško”, da bi to bilo rasipanje resursa. Kaže da je pre slučaj da je “naša strana plasirala te informacije” sa ciljem širenja dezinformacija. Dobar deo rada ide preko partnerskih iliti “bratskih službi”, koje na terenu prikupljaju deo podataka. Pozivanjem na ruske službe daje se legitimitet tvrdnjama o Majdanu i obojenoj revoluciji koje vlast plasira, smatra Petrović. Pored ubeđivanja već ubeđenih, ovim narativima se pokušava uticati i na proruski orijentisane demonstrante – da se pokaže kako protesti nisu samo spontani bunt, već da iza njih navodno stoji Evropska unija koja organizuje novi Majdan u Srbiji.
Takođe, u momentima kada se delimično pojačao intenzitet kritika iz Brisela prema odgovoru srpske vlasti na demonstracije, ovim saopštenjem šalje se i poruka spolja da se Beograd može još više okrenuti ka Moskvi ako za tim bude potrebe. U hibridnom radu ruske službe aktivno se koriste društvenim mrežama. Primetno je da se isti ovi narativi već mesecima unazad intenzivno plasiraju putem različitih društvenih mreža. Dobar primer je mreža Iks, nekadašnji Tviter. Postoji serija naloga čiji je zadatak da “otkrivaju” koliko je koji medij ili organizacija dobio od zapadnih donatora. Naravno, ta sredstva se automatski klasifi kuju kao novac namenjen obojenoj revoluciji u Srbiji. Potom se ti narativi danima vrte po medijskim kuloarima. Ipak, po pravilu, sistematski se preskače navođenje da je većina istih tih donatora redovno donirala sredstva i realizovala projekte i sa državnim institucijama…