Vreme

PROSVETA

Na ruševinama školskog sistema

“Represija većeg obima ili neki novi tragični događaj sigurno bi doveo i do potpune obustave rada”, kaže Dragan Kokot. “Zahteva može da bude mnogo, ali se svi oni svode na to da vlast prestane da tretira obrazovanje kao neprijateljsku delatnost, da prestane da se sveti dobrim đacima, a promoviše i nagrađuje loše...

Da li u Srbiji uopšte još postoji školski sistem ili je na delu razaranje njegovih ruševina? Na ostacima školskog sistema nalaze se osiromašeni nastavnici i profesori koje režim vređa i ponižava na svakom koraku, savršena nebriga za učenike, osvetnička odmazda režima, postavljanje nekompetentnih i moralno diskvalifi kovanih kadrova umesto iskusnih profesora besprekornog moralnog integriteta… to je stvarnost razorenog školskog sistema. A približava se početak školske godine u osnovnim, srednjim školama i gimnazijama, dok napetost, naočigled, raste. Sagovornici “Vremena” daju odgovore na neka od najčešćih i najrazumskijih pitanja: hoće li biti protesta od jeseni, šta raditi, kakav je odnos nastavnika i đaka, da li se i na koji način školski sistem mora menjati… Na pitanje da li postoje planovi za reaktirviranje protesta (štrajk), profesor geografije Dušan Bojanić, koji predaje u Osnovnoj školi “Bratstvo” Aradac i Osnovnoj i Srednjoj školi “9. maj” u Zrenjaninu, kaže: “Bliži nam se početak nove školske godine i većina zaposlenih u prosveti se pita da li smo na novom početku ili produžavamo agoniju koja nas prati godinama. Tokom drugog polugodišta većina nastavnika je bila u nekoj vrsti obustave ili je na neki način izrazila nezadovoljstvo. Nekima je fi nansijski momenat bio presudan, ali nekima je to bio povod da ne odustanu. Prethodni protest nije toliko bio vezan za fi nansije, već je bio podrška mladim ljudima koji žele bolju budućnost. Upravo je ta kritična masa koja želi pravdu i njene efekte dovoljna da se opet krene u proteste. Ministarstvo prosvete kao ogranak vlasti već godinama degradira prosvetnog radnika, ponižava ga i diskriminiše, tako da je nova pobuna moguća, čak izvesna. Posebna motivacija se javlja kod onih kojima se uskraćuju radna mesta. Zapošljavaju se neka nova lica koja se dovode na radna mesta na kojima već rade zaposleni na određeno vreme, a nisu lojalni vlasti. U razgovoru sa kolegama širom Srbije svima se u glavi vrti isto pitanje: da li uopšte ima smisla bilo šta započinjati i davati legitimitet ovoj nakaradi i prihvatiti da se bude saučesnik svega toga.
PROTESTI PROTIV BESMISLA
U kom obliku bi mogao biti protest i u kom smeru bi išli zahtevi, pitamo profesora Bojanića. “Protest nikada nije imao za cilj rešavanje sitnih pojedinačnih zahteva, nego je pokrenut s idejom da se reše nagomilani problemi na širem, obuhvatnijem nivou. Svaki protest prosvetnih radnika do sada bio je poput glasa žednih u pustinji. Neukost poslušnika Ministarstva prosvete od nastavnog osoblja je napravila dežurnog ćatu, a od nenastavnog nekog kome država dotira do minimalca. Zamislite koliki je to apsurd, početna plata nastavnika je manja od prosečne plate u Srbiji, a platu pomoćnog osoblja dotira država do minimalca. Mišljenja sam da zaposleni u prosveti, zatrpani besmislenim administrativnim poslovima, moraju iskazati nezadovoljstvo”, kaže sagovornik “Vremena”. “Iako po Ustavu svako ima pravo na obrazovanje, i prosvetni radnici imaju pravo na dostojanstvo, a ne samo da budu eksperimentalni miševi koje vređaju i predsednik države i njegova partijsko-politička garnitura. Često se možemo zapitati da li su dosadašnji zahtevi prosvete baš zahtevi ili su to smernice na koje ukazuju osramoćeni i izopšteni. Država je godinama unazad, a to traje i dan-danas, napravila od škola letargična gnezda, od nastavnika čuvare dece, a od dece nekog ko u školi kampuje. Zamislite kako je detetu do 15 godina koje mora da sedi najmanje 7 časova mirno na tvrdoj stolici i da bude pripremljeno za čas. Bukvalno svi nedostaci leže u sistemu obrazovanja koji ne deluje na mladi svet motivaciono nego, naprotiv, deprimirajuće. Prosvetni sistem je, blago rečeno, u kolapsu. Protest je neophodan. Nije zadatak nastavnika samo da nauči učenika šta i kako da uči, nego da misli svojom glavom.” Ulazak u novu školsku godinu neizvestan je na mnogo načina, kažemo.
“Početak svake školske godine svima koji su u sistemu obrazovanja donosi neizvesnost”, kaže Dušan Bojanić. “Jedno je sigurno i izvesno, da je u prosveti dosta toga obesmišljeno. Učenici su položili prijemni sa samo jednim osvojenim bodom; gotovo svi učenici mogu upisati četvorogodišnje smerove zato što je broj dece u konstantnom padu, sve više je nestručnog kadra, sve više je viskoškolskih ustanova sumnjivog porekla, sve više je nastavnih predmeta… spisak je na prvi pogled neograničen u nabrajanju, što zapravo i jeste. Država Srbija i njen politički vrh svesno unose nemir u javnost i tim manipulacijama nedvosmisleno izazivaju ne samo nesigurnost, nego i neizvesnost u regularnost školske godine, kako u školskom tako i u fakultetskom obrazovanju. Buduće maturante svih sledećih generacija, ako ne prorade institucije, očekuje izazovna stvarnost: da li ostati i pokušati opstati ili otići i ne okrenuti se. Danas u Srbiji partijska knjižica vredi više od studentskog indeksa i tu leži suština problema. I to ne svaka partijska knjižica, nego partijska knjižica vladajuće stranke. Nisu samo učenici i studenti na tapeti. Prosvetni kadar se takođe suočava sa borbom za normu, borbom za sprečavanje uvođenja stranačkih kadrova u sistem obrazovanja. Sistem moramo iz korena promeniti.”
OBRAZOVANJE KAO NEPRIJATELJSKA DELATNOST
Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, podseća da protesti već tinjaju po Srbiji. “Negde zbog otpuštenih nastavnika, negde zbog smenjenih direktora, negde zbog degradiranih prosvetnih inspektora, dakle, zbog osvete režima onima koji su mu se usprotivili tokom prethodne školske godine. Tinjajući protesti se u svakom momentu mogu pretvoriti u masovnu pobunu jer svi problemi koji su nas pratili prethodnih godina i dalje su tu, a situacija u društvu je takva da je ugrožena i elementarna bezbednost učesnika obrazovno-vaspitnog rada, kako na ulicama, tako i u školama.” U kom obliku bi protesti mogli ponovo da buknu i u kom bi pravcu išli zahtevi, pitamo gospodina Kokota. “Oblik protesta će zavisiti od ukupnih društvenih tokova. Ne može škola raditi normalno ako se na ulicama svakodnevno razbijaju glave i hapse ljudi, ako su saobraćajnice blokirane, ako su ljudi frustrirani širenjem mržnje preko medija. Prosvetni radnici, učenici i roditelji će tražiti i pronalaziti načine da adekvatno odgovore takvim izazovima, prilagođavajući se iz dana u dan. Represija većeg obima ili neki novi tragični događaj sigurno bi doveo i do potpune obustave rada. Zahteva može da bude mnogo, ali se svi oni svode na to da vlast prestane da tretira obrazovanje kao neprijateljsku delatnost, da prestane da se sveti dobrim đacima, a promoviše i nagrađuje loše, da se iskoreni korupcija i da se stvore uslovi za bezbedan rad. Ništa od toga nije moguće bez korenitih društveno-političkih promena i zato se zahtevi prosvetnih radnika i studenata u najvećoj meri poklapaju.”…