Novi Magazin
INTERVJU: DRAGAN PROLE
Nema kod zla ničeg mističnog
Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave.
Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa… Sada zamisli kako bi oni postupili kad bi im stvarno uspelo da se oslobode okova i izleče od neznanja. Ovako u Knjizi sedmoj Platonove Države Glaukon priča Sokratu o pećini i pita se: kakav bi bio ishod ako bi se ti koji su iz nje izašli i spoznali svetlost i slobodu vratili u nju. Njihovi sasužnji mogu ih ismejati i naružiti jer, ukroćeni senkama jednoumlja u pećini, oni odbacuju svako znanje. Platonova priča o pećini afirmiše vaspitanje i obrazovanje i, posredno, čoveka koji je zahvaljujući znanju i moći mišljenja sebe oslobodio. Ta priča od antike do danas priziva na razmišljanje; njena uslovno rečeno praktična primena vidljiva je i u današnje vreme kad zaslepljeni novim tehnologijama zanemarujemo znanje i postajemo ostrašćeni poslušnici neznanja.
Sve ove, i još potpuno nove aspekte fenomena Platonove pećine razmatra dr Dragan Prole u svojoj knjizi Pećinski zaokret, koju je objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci / Novi Sad).
Prema rečima pisca Predgovora Uga Vlaisavljevića, Prole pravi odvažan korak dalje, što ovoj knjizi daje posebnu vrednost: u svakom razdoblju istorije filozofije, kod nekih od najuticajnijih mislilaca od Platona do danas, pronalazi određenu matricu razmišljanja o stvarnosti, koju će pretočiti u novi oblik alegorije pećine. Dragan Prole (Novi Sad, 1972) redovni je profesor na Odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i gostujući profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Objavio je dosad jedanaest monografija, prevodi sa nemačkog, a za svoja dela dobio je niz priznanja, među kojima Nagradu Nikola Milošević Radio Beograda 2.
O tome da li je Platonova pećina mit ili alegorija, Prole za Novi magazin kaže „Kada je dovoljno sugestivan, mitu polazi za rukom prikaz nužnosti kao slobode. Mitsko objašnjenje porekla stvara koheziju u određenoj grupi, zahvaljujući čemu se među njenim učesnicima oblikuje osećaj solidarnosti. Kako bi stekao uverljivost, mit po pravilu uključuje realne ličnosti, ili konkretne bogove. Kod Platona nema govora o tome. Stanovnici pećine ostali su anonimni, uključujući i one kojima je pošlo za rukom da izađu iz nje. Po tome Platonova priča o pećini naprosto nije mit. S druge strane, paradoks alegorije sastoji se u tome da indirektno saopštena priča može da deluje sugestivnije od direktnog govora. Ključ Platonove alegorijske indirektnosti vidimo upravo tu – nama se samo čini da smo slobodni da činimo ono što želimo i da samostalno organizujemo svet svojih predstava. Umesto toga, mi smo zapravo zarobljeni, okovani, vezani i sputani, a svet slika koji posmatramo smislili su, organizovali i za nas prikazali neki drugi ljudi. Pratimo li alegorijski obrazac, Platonova priča o pećini svakako da donosi nekoliko alegorija. Najpre onu o zatvorenicima, o okovanim stanovnicima koji nemo i nedelatno posmatraju senke na zidu čiji sadržaj, oblike i sled su smislili drugi. Zatim alegoriju o oslobađanju kao konverziju iz senki u svetlo, iz čulnosti u umnost. Napokon, prepoznajemo i alegoriju o nesporazumu između dva različita jezika, o nemogućnosti da zarobljeni neposredno razumeju ono što oslobođeni imaju da im saopšte i prenesu. Ipak, pored tri pomenute alegorije Platonova je storija sazdana prema obrascu sukcesije događanja, što nije karakteristika alegorije. Platonova pećina, strogo govoreći, ne donosi niti mit niti alegoriju. Paradoksalno, ona u isti mah jeste i jedno i drugo, kao što nije ni jedno ni drugo. Zbog toga sam u svojoj studiji posezao za pojmom mita tamo gde je naglasak bio na dinamici, a pojam alegorije sam koristio tamo gde je dominantan prikaz određenog stanja stvari“.
Šta podrazumevate pod pećinskim zaokretom?
– Zaokret se sastoji u tome da represija nagona i osećanja u savremenosti biva odbačena i napuštena kao zlokobna signatura veštačkih autoriteta i agresivne moći. Pokretne slike ponovo stiču svoje pravo na postojanje, a zabrana slika i gušenje nagona bivaju raskrinkani kao tiranski i diktatorski. Međutim, nestala je ideja eksternog, transcendentnog svetla. Pritom, mi koji smo ostali bez njega kao da nismo bili dovoljno pripremljeni na ono što će se dogoditi. Kao da nema više izlaza na svetlo. Ukoliko ima šanse za neko razrešenje, onda se iz jedne pećine zapravo upućujemo u narednu pećinu, a ne više u neki superiorni svet. Po tome savremena pećina neodoljivo podseća na krtičju jazbinu u kojoj se iz jednog koridora prelazi u drugi, po svemu sličan onom prethodnom. Kada nema drugosti u odnosu na pećinu, onda jedino što preostaje jeste upoznavanje pećine.
Iz vizure Platonove pećine tumačite delo Dostojevskog i Kafke?
– Preobraćena u savremenu medijsku svest, Platonova sugestija se potpuno preokreće: potreba za javnom pažnjom, za što većom vidljivošću, značajnija je od bilo čega drugog. Ako su Platonovi pećinski junaci fiksirani eksterno režiranim čulnim spektaklom koji se odigrava pred njima, kod Dostojevskog svaki junak intimno priželjkuje da postane taj spektakl. Njima nije potrebno da upoznaju svet ideja, sasvim je dovoljno da oni budu prepoznati. Ontološki posmatrano, negativni junak Dostojevskog umišlja da je upravo on najviša realnost. I za Dostojevskog i za Kafku važi da u pećinu nismo dospeli, iz prostog razloga jer smo mi sami pećina. Zaokret je potpun: čovek više nije tek puki akter u drami zajedničkog egzistiranja, nego je drama u njemu. Stanovnik pećine nije u njoj isključivo zbog toga što je sebi dopustio da ostane uljuljkan u naviknutom. Naprotiv, iskustvo pećine moguće je tek za one koji se odvaže i omoguće da progovori njihova egzistencijalna usamljenost.
Da li je dno pećine neutralni prostor? Šta je na njenom dnu?
– Nasuprot drevnom civilizacijskom obrascu, prema kojem se unižavanje ljudskosti nužno svodi na ispoljavanje animalnosti, institucija koncentracionog logora režira situaciju programskog lišavanja dostojanstva, svojevrsno ugasnuće ljudskosti. Žan Ameri je taj proces opisao figurom društvenog opovrgavanja odbačenih. Prezrenim stanovnicima pećine osporava se da su joj ikada pripadali, a pojavnost zatvorenika koncentracionog logora predstavlja vidljivi dokaz nepripadanja. Takvih likova prosto nema i ne može biti u našoj pećini. Stanovnik logora izgubio je realnost, pojavljuje se kao nestvaran. Postao je senka na zidu, utvara koja se kreće bez ikakve opipljive materijalnosti. Ukupno uzevši, iskustvo logora iz Drugog svetskog rata poučava nas kako na dnu pećine nema ničega osim obamrlog života koji nije mrtav, ali svakako nije ni živ u uobičajenom smislu reči…
Je li izlazak iz pećine automatski znači i slobodu?
– Razlika između tragičke i filozofske istine čini mi se veoma važna. Borba na život i smrt između dve istine okončala je pobedom filozofske istine u odnosu na tragičku. Otuda donekle greše svi oni koji danas kukaju zbog marginalizovanog položaja filozofije, naročito u odnosu na favorizovane pozitivne nauke. Tamo gde se svet razume kao pobeda svetla nad tamom, pobeda poretka nad haosom, ili kao pobeda uma nad sudbinom, već se nalazimo na terenu filozofske istine. Upoređena sa tragičkom istinom, filozofska kao da potiskuje i marginalizuje ništavilo, smrt, stradanje, patnju. Dioniska istina je istina intenziteta, punoće doživljaja s one strane dobra i zla, dok filozofska istina podrazumeva moral i vodi ka dobroti, lepoti, slobodi. Pećinski je izlazak u Platonovoj režiji izlazak na svetlo, ali na svetlo ideja. Ono je toliko intenzivno da se u njemu doslovno ništa ne vidi, jer čulno viđenje nema šta da traži tamo gde je na sceni misaono razmatranje…
