Vreme

ZAŠTO BRIKS NIJE ALTERNATIVA EU

Zablude, poređenja i geopolitička romantika

Geopolitička retorika o “istočnom putu” sve je glasnija i potencijalno opasnija. Briks se u Srbiji promoviše kao svojevrsna alternativa Evropskoj uniji, ali bez jasnog objašnjenja šta on zapravo podrazumeva i da li uopšte išta konkretno nudi. Za razliku od EU, Briks nije ni savez ni sistem.

To je klub za deklarativno svrstavanje, ne za suštinski razvoj. Srbija je zemlja koja više od tri decenije gleda ka Evropskoj uniji: reforme, pregovori, izmene zakona, otvaranje poglavlja… Od oktobra 2011. Srbija ima status zemlje kandidata za članstvo u EU. A onda, gotovo preko noći, počinje da se pojavljuje novi politički spin: “Ne moramo u EU, imamo Briks. Samo da nas pozovu.” U toj rečenici krije se jedan geopolitički nesporazum. Briks nije alternativa Evropskoj uniji, niti to može da bude. Zagovornici približavanja Srbije Briksu dužni su građanima informaciju da je to tek skraćenica sačinjena od početnih slova naziva Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafričke Republike i odnosi se na rastući razvoj privrednog potencijala ovih zemalja. Ni po strukturi, ni po ciljevima, ni po načinu funkcionisanja, Briks nije sličan EU, niti to može da bude. Najvažnije: Briks nije alternativa za zemlje koje žele vladavinu prava, stabilne institucije i održivi razvoj.
EU JE SISTEM
Evropska unija počela je da se razvija nakon dva svetska rata, kao odgovor na razaranje kontinenta i zbog potrebe da se trajno obezbedi mir. Prvi konkretan korak bio je osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951. godine. Ta zajednica je ekonomski povezala Francusku i Nemačku, nekadašnje zaraćene sile. Tokom narednih decenija zajednica je postepeno prerasla u Uniju. Rimski ugovori postavili su temelje zajedničkog tržišta, Ugovor iz Mastrihta formalizovao je političku uniju, a Lisabonski ugovor dodatno je ojačao institucionalnu koheziju i demokratizovao proces odlučivanja. Danas, EU ima sopstveni parlament, komisiju, sud pravde, valutu, budžet i regulatorni okvir koji važi za sve njene članice. Članstvo u EU podrazumeva obaveze, poput reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije, zaštite medijskih sloboda, funkcionisanja tržišne privrede. Srbija je, uprkos usporenim reformama i političkim otporima, i dalje formalno deo tog procesa. Sama činjenica da se nalazi u pregovorima, ma koliko oni bili spori, znači da je na institucionalno prepoznatom putu, sa jasnim pravilima i merljivim ciljevima.
BRIKS JE SAMO REČ
Godine 2001. britanski ekonomista Džim O’Nil skovao je akronim BRIK (BRIC) kako bi označio zemlje za koje se tada verovalo da će dominirati svetskom ekonomijom u 21. veku: Brazil, Rusija, Indija i Kina. Ideja je bila čista identifi kacija velikih tržišta sa potencijalom za rast. Međutim, kada su te zemlje 2009. počele da se sastaju na političkom nivou, Brik je prestao da bude isključivo tržišni koncept i počinje da poprima oblik foruma. Ulaskom Južne Afrike 2010. godine, nastaje današnji Briks. Ipak, formalna struktura nikada nije uspostavljena. U javnom diskursu Briks se često predstavlja kao kontrateža Zapadu, svojevrsna antiteza Evropskoj uniji i SAD. Međutim, osim simbolike, ne nudi mnogo više. Nema zajedničkog zakonodavstva, nema institucionalnih mehanizama, nema integracija. Čak ni osnovne politike članica nisu usklađene: od spoljne politike i ekonomskog modela, do pristupa ljudskim pravima. Ono što Briks nudi jeste platforma za političko pozicioniranje, prevashodno kao potpora retorici protiv dominacije Zapada, dolara i međunarodnih fi nansijskih institucija poput MMF. Ipak i dalje je reč o skupu nacionalnih interesa, a ne o kolektivnoj arhitekturi. Na kraju, Briks je više geopolitička pojava nego funkcionalan savez. On postoji zato što velike sile žele da pošalju poruku o multipolarnosti, ali bez stvarnih mehanizama da tu multipolarnost institucionalizuju.
ULAZAK U EU PROCES / BRIKS POZIV PO POLITIČKOJ VOLJI
Kada država postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ulazi u strogo defi nisan i višegodišnji proces. Sve počinje podnošenjem kandidature, nakon čega sledi otvaranje 35 pregovaračkih poglavlja sa jasno utvrđenim temama. Postoje konkretni kriterijumi, obaveze i mehanizmi ocenjivanja. Nema improvizacije, zna se šta se traži, ko odlučuje i šta znači uspeh. Ključni uslovi obuhvataju postojanje stabilnih demokratskih institucija, funkcionalne tržišne privrede i spremnosti da se preuzmu sve obaveze koje proističu iz članstva. Kada kandidat ispuni sve kriterijume i kada se sve postojeće članice slože, država postaje punopravna članica sa svim pravima i odgovornostima koje to članstvo nosi. S druge strane, Briks ne poznaje nikakav institucionalizovan pristupni proces. Ne postoje poglavlja, evaluacije ni vremenski okvir. U Briks ulazite ako vas, po političkoj volji postojećih članica, pozovu. Tako su 2023. godine poziv za pridruživanje dobili Egipat, Etiopija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Iran i Saudijska Arabija. Argentina je takođe bila pozvana, ali je odbila da pristupi. Šta odlučuje o članstvu? Nema dokumenata koji to objašnjavaju. Nema kriterijuma, nema javnih izveštaja o napretku. Ulazak ne podrazumeva reforme, institucionalno usklađivanje niti bilo kakve obaveze, pa samim tim ne donosi ni sistemsku korist. Briks ne raspolaže zajedničkim budžetom, ne fi nansira razvojne projekte, ne nudi mehanizme solidarnosti i ne podstiče ekonomsku saradnju putem trgovinskih olakšica ili strukturnih fondova. Nema ni regulatorni okvir, nadzorna tela i sistemsku koordinaciju među članicama. Sve ostaje u domenu simbolike, bez institucionalne infrastrukture koja bi tu simboliku pretočila u konkretne koristi. Prijem novih članica uglavnom se zasniva na političkoj logici: jačanje geografske raznolikosti i simboličkog kapaciteta. Ideološke razlike nisu prepreka. U okviru Briksa zajedno sede zemlje sa dijametralno suprotnim stavovima o demokratiji, medijskim slobodama i međunarodnim konfl iktima. Najveća prednost Briksa, kako ga članice često vide, jeste fleksibilnost: niko nikome ništa ne nameće. Ali upravo ta fl eksibilnost podrazumeva i odsustvo odgovornosti. Briks ne propisuje standarde jer ih ni sam ne deli. Među članicama nema institucionalne harmonizacije. Politički sistemi kreću se od autoritarnih do hibridnih demokratija, a pristupi spoljnoj politici često su neusaglašeni. Ono što ove zemlje povezuje nije zajednička vizija sveta, već zajednička nelagodnost prema zapadnim strukturama moći. To nije savez zasnovan na integraciji, već platforma za slanje političkih poruka, bez obaveza, garancija i instrumenata stvarne saradnje. Za razliku od EU, u okviru Briksa niko vas neće pozvati na odgovornost zbog kršenja ljudskih prava, gušenja slobode medija ili sistemske korupcije. Upravo zato je nekim režimima Briks privlačniji.
ZAŠTO SE U SRBIJI FORSIRA BRIKS NARATIV?
Srbija formalno ostaje na evropskom putu, bez namere da taj okvir zvanično napusti. Međutim, politička praksa neretko odstupa od proklamovanog cilja. U trenucima kada evropski partneri insistiraju na reformama, vladavini prava ili usklađivanju sa spoljnom politikom EU, narativ o Briksu koristi se kao retorički štit, kao zamisao o paralelnom putu koji ne zahteva bolne unutrašnje promene. To ne znači da se Srbija zaista priprema za članstvo u Briksu, niti da postoji institucionalna strategija u tom pravcu. Umesto toga, koristi se simbolična ideja Briksa, kako bi se umanjio značaj evropskih integracija u domaćem javnom diskursu. Briks ne traži reforme, ne postavlja uslove, ne ocenjuje napredak. Upravo zato postaje politički zgodan instrument za unutrašnju upotrebu. Ovakav pristup omogućava vlastima da balansiraju između suprotstavljenih spoljnopolitičkih zahteva, tvrdeći da se Srbija nalazi na evropskom putu, dok se istovremeno neguju odnosi sa tzv. “alternativnim partnerima”. Tako se stvara prostor za političku fl eksibilnost bez odgovornosti, dok se biračima i partnerima šalju različite poruke. U trenucima kada proces evropskih integracija stagnira, narativ o Briksu dobija dodatnu funkciju. Postaje alat za održavanje privida geopolitičke orijentacije uz minimalnu cenu. Posete samitima Briksu, poput one Aleksandra Vulina u Kazanju 2024. godine, dobijaju u medijima veću simboličku težinu nego što je njihova stvarna politička i diplomatska vrednost…