Novi Magazin

GEOPOLITIČKA STVARNOST

Zašto porediti sadašnjost s prošlošću?

U sadašnjoj geopolitičkoj stvarnosti vizije budućnosti zamenjene su analogijama iz prošlosti, a razmišljanje istorijskom analogijom postalo je preferirani način da se suočite sa strepnjom zbog sadašnjosti.

Nakon hladnog rata, nekoliko istaknutih mislilaca usredotočilo je svoj um na oblik sveta koji dolazi. „Kraj istorije“ Fransisa Fukujame (1989), „Sukob civilizacija“ Semjuela Hantingtona (1993), „Nakon lenjinizma: poremećaj novog sveta“ Kena Džauita (1991) i Građanski ratovi Hansa Magnusa Enzensbergera (1994) bili su prognoze o novom svetskom poretku. U tri decenije od tada, bez obzira na tačnost njihovih predviđanja, mnoge su njihove tvrdnje ugrađene u opšti diskurs politike. U našoj trenutnoj geopolitičkoj stvarnosti vizije budućnosti su zamenjene analogijama iz prošlosti. Razmišljanje putem istorijske analogije postalo je preferirani način da se suočite sa strepnjom zbog sadašnjosti. Jedva prođe dan kada nismo gurnuti u evropsko tragično međuratno razdoblje ili turbulentne (ali daleko manje tragične) 1970-e ili čak drevnu prošlost. Ilon Mask priznaje da ne može da prestane da razmišlja o padu Rima. „Rim je pao jer su Rimljani prestali rađati Rimljane“, uživa Mask ponavljajući. Za njega je pad nataliteta u Rimu u prvom stoleću B. C. vam govori sve što danas treba znati o globalnoj konjunkciji – naime, da je demografija sudbina.
ISTORIJSKE ANALOGIJE:
Neki komentatori predviđaju američkog predsednika Donalda Trampa kao verziju Endrua Džeksona 21. veka, njegovog populističkog kolege iz 19. stoleća. Širom istočne Evrope radikalno uzdizanje u Sjedinjenim Državama u suprotnosti je s gorkim iskustvom sovjetske konvulzije koje je dovelo do smrti hladnog rata – i tako mnogi predviđaju da današnji poremećaj predstavlja krizu američke moći. Kineske analogije proganjaju sinologe. Cenjeni kineski stručnjak Orvil Šel napisao je u februaru da se Mao Cedung, „koji je pokrenuo kinesku nasilnu kulturnu revoluciju, i Tramp koji ima malo sličnosti u geografiji, ideologiji ili frizuri, mogu opisati kao agenti pobune“. Ipak, jesu li istorijske analogije zaista korisne u smislu sadašnjeg trenutka? I možemo li u prvom redu napraviti ispravne analogije? Politikolog Robert Džervis je davno primetio da kreatori politika selektivno biraju analogije koje odgovaraju njihovim postojećim uverenjima ili predispozicijama, što ponekad dovodi do pogrešnih odluka. Imao je pravo. Klizava priroda nekih istorijskih analogija može imati štetne posledice. Prekomerna analogija Vajmara iz 1930-ih koja označava porast fašizma i njegovog istorijskog partnera u kriminalu, sporazuma o Minhenu iz 1938, da se prikaže kao smirivanje igrala je važnu ulogu u tragičnim odlukama Vašingtona u Vijetnamu i Iraku. Ali analogije su zavodljive ne samo zato što pokazuju sličnosti, već i zato što nam pomažu da podvučemo razlike. Revolucionarni duh Trampovog programa očigledno se razlikuje od politike perestrojke sovjetskog vođe Mihaila Gorbačova, čak iako ruska elita i dalje gleda na Trampa kao lik sličan Gorbačovu koji će šokirati američki domaći sistem i uzrokovati njegov pad. I slično mutno obrazloženje označava Trampovo poređenje s kulturnom revolucijom. Jednostavno se ne rode sve analogije jednake. Popularno raspoređivanje istorijskih analogija takođe može biti vođeno okolnostima i nije samo funkcija naše koncepcije prošlosti. Na reakciju Zapada na rusku aneksiju Krima 2014. verovatno je uticalo istovremeno evropsko obeležavanje stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata i poplava kulturnih proizvoda proizvedenih kako bi označila tu godišnjicu, animirala je intelektualnu raspravu u kojoj su neki tvrdili da ono što čega bi se trebalo čuvati nije nedelovanje nego preterano delovanje. Diskutabilno je da li bi naše razumevanje promena u srednjoj i istočnoj Evropi bilo drugačije da se pad Berlinskog 1989. nije podudario s dvestagodišnjicom Francuske revolucije. Ono što danas klasifikujemo kao revoluciju moglo bi biti drugačije da se dogodilo recimo 1979: možda urušavanje države, imperijalna iscrpljenost ili čak anti-autoritarna socijalna mobilizacija. Ali ne nužno revolucija. Iako su istorijske analogije rizične i mogu biti slučajne, to su vredni intelektualni alati za mapiranje izbora s kojima se suočavaju kreatori politika. Za razliku od drugih analitičkih alata, analogije nam pomažu da shvatimo šta kreatori politika osećaju prema konkretnoj krizi. One mere njegov intenzitet. Poređenje trenutne situacije s 1930-im ili 1970-im otkriva određeni stepen nelagodnosti i alarma. I dok su sumnjive analogije odgovorne za bezbroj loših odluka, ključne su za prevladavanje krize orijentacije. Istorijske analogije pružaju kognitivni okvir za organizovanje informacija i smisao sveta. Pomažu kreatorima politika da povežu sadašnjost s prošlošću, nudeći način da pojednostave složene situacije i učine ih razumljivijim. Istorijske analogije omogućavaju kreatorima politika da nepoznato vide kao poznato.
ANALOGIJE „NA KAUČU“:
One takođe imaju nekoliko različitih prednosti kada je reč o sadašnjem trenutku. Za razliku od proročanstava nakon hladnog rata, istorijske analogije su obično manje evrocentrične i više ukorenjene u raznovrsnom nizu nacionalnih istorija. Nakon hladnog rata, zapadne liberalne demokratije smatrale su se modelom sveta koji dolazi; kako su ljudi izvan Evrope ili Sjedinjenih Država pokušavali da shvate radikalnu političku rupturu koju su sami doživeli, nažalost, bilo je malo zanimljivo. Sada raste saznanje da ne možemo shvatiti svet ako nismo svesni istorijskih analogija koje se koriste u različitim krajevima sveta. Ne možemo zanemariti činjenicu da, iako se za mnoge na Zapadu kriza međunarodnog poretka posmatra kao povratak fašizmu, u Kini je to zamišljeno drugačije – kao dobrodošli i konačni kraj produženog „stoleća poniženja“ u zemlji. Istorijske analogije takođe su manje osetljive na grupno razmišljanje od ideologija ili teorija. Politikolog Juen Fong Hong pronicljivo opisuje američko odlučivanje u vreme rata u Vijetnamu kao rat analogija. Nosioci politika i stratezi su zagovarali svoje stavove na osnovu različitih istorijskih analogija. Razmišljanje kroz istorijske analogije uslovljava demokratsko odlučivanje jer jača političku komunikaciju. Za razliku od apstraktnih analitičkih koncepata, istorijske analogije naseljavaju svet donošenja odluka istorijskim ličnostima i detaljima i na taj način njihove napore čine razumljivim za javnost. Izazov sadašnjeg trenutka u tom smislu nije naleteti na „pravu“ analogiju. Problem je razumeti koliko se drže suprotne analogije i koliko utiču na donošenje odluka. To je stavljanje analogija „na kauč“ i pokušaj da se shvate naše potencijalne političke mogućnosti…