Danas

MIŠA BRKIĆ - BARBER SHOP

Novo šibicarenje EPS-om je dalja degradacija Elektroprivrede Srbije

Da li bi akcionari, da je kompanija Elektroprivreda Srbije akcionarsko društvo, odobrili da EPS otvori račun za naplatu struje Beograđanima samo u Alta banci? Verujem da ne bi. Ubeđen sam da bi zahtevali da EPS kao najveća srpska kompanija posluje isključivo sa prvoklasnim bankama.

Prema svecu i tropar, što bi rekla narodna izreka. U Srbiji ima bar pet banaka koje su „egal“ s EPS-om i mogle bi da ga opslužuju na zadovoljavajućem nivou. To što je EPS otvorio takav račun u takvoj banci moguće je samo u slučaju kad je EPS u vlasništvu države. Elektroprivreda Srbije baš nema mnogo sreće sa naprednjačkom vlašću (i ne samo s njom, ali s njom izrazito). Kompanija tako velikih razmera i takvog značaja godinama služi kao zamorče političkim delijama da se igraju ekonomskim resursima države. I najnoviji potez jeste jedna vrsta skandala iako se naizgled čini kao sasvim obična poslovna transakcija. Možda bi nekome čeprkanje oko poslovne odluke menadžmenta EPS-a da novi račun za naplatu struje otvori kod Alta banke moglo da liči na cepidlačenje, ali ipak nije, jer EPS upravlja važnim resursom države pa otuda povišena osetljivost za to preduzeće i stavljanje pod lupu svakog poslovnog poteza menadžmenta ali i njegovog političkog tutora. Nije u pitanju samo sitno zakeranje oko prvoklasne banke s kojom EPS treba da posluje. Nije nevažno ni poređenje (finansijskih) veličina. EPS je, ne primer, u 2024. godini imao prihod 3,8 milijardi evra a Alta banka 42,8 miliona evra. Kapital EPS-a bio je „težak“ u toj godini 5,5 milijardi evra, a kapital Alta grupe (u čijem sastavu posluje i Alta banka) 109,6 miliona evra. U konkretnom slučaju – otvaranju računa EPS-a za uplatu potrošene struje – radi se o velikom broju transakcija i velikom poslu koji će Alta banci svakog meseca donositi milionski prihod u evrima. Ali, nisu važne samo brojke. Intrigantno je pitanje čime je to zaslužila Alta banka i zašto je vlast dodatno častila vlasnika, kome je pre nekoliko meseci već dodelila posao procesora plaćanja u okviru aplikacije i portala „EPS uvid u račun“ (ko li još veruje u objašnjenje da je Alta banka dobila taj posao jer je dala najnižu cenu provizije i najpovoljnije uslove). Dilema se može i drugačije postaviti – zašto je državnom vrhu Srbije trebalo novo šibicarenje s EPS-om, jer je opštepoznato da najniža cena ne znači i najbolji kvalitet usluge. Saopštenje Elektroprivrede Srbije o legitimnosti dodele posla Alta banci samo je neuspeo pokušaj da se minimalizuje i kontroliše šteta nastala političkim mešetarenjem. Nije suština da građani nemaju štetu, kako tvrdi EPS. Mnogo je značajnije šta se krije iza odluke o novoj poslovnoj saradnji EPS-a i Alta banke, kakve ima posledice i kakve poruke šalje. Po svojoj suštini, dodela naplata računa za struju Alta banci ima efekat postavljanja Milorada Grčića za generalnog direktora EPS-a pre devet godina. „Mnogo mačku teleća glava“, slikovito su opisivali Obrenovčani postavljanje vlasnika pečenjare na mesto vodećeg menadžera koji je doveo do neviđenog posrnuća najveću srpsku kompaniju. Sličan opis mogao bi danas da se iskoristi za odluku EPS-a da dodeli posao Alta banci. (Da se razumemo, nije u pitanju pokušaj omalovažavanja Banke). Ne radi se o predviđanju da će poslovanje s Alta bankom upropastiti EPS (kao spomenuti Grčić) nego je reč o načinu kako vlast tretira EPS. U bankarskim krugovima ima neskrivenog iznenađenja, ali samo „na prvu loptu“ jer je svim igračima poznato kakav (afirmativan) status ta banka uživa u državno-političkom vrhu Srbije i među njemu bliskim biznismenima. Bankari smatraju da je to preveliki zalogaj za tu banku, ako se mere njene poslovne sposobnosti i kapitalski portfolio. Ali, svima je jasno da postoje ozbiljne političke ambicije da ta banka, iako privatna, stekne status „državne“, kao na primer Poštanska štedionica koja po vlasničkoj strukturi jeste prava državna banka i u kojoj EPS ima sijaset otvorenih računa. Vlasnik Alta banke (i Alta grupe) ima pravo da veruje kako je ostvario američki san i da je sa svoje „dve ruke“ od menjačnice u Zemunu napravio poslovnu imperiju. Nije ni prvi ni poslednji srpski biznismen koji se zavarava iluzijom. „Projekat Alta“ podseća na „projekat Dafina“, naravno, ne po načinu izvlačenja deviza iz slamarica (što je Slobodanu Miloševiću bilo neophodno za finansiranje režima i rata), već po angažmanu države u njenom nastanku, kontroli kretanja i distribucije kapitala. Alta banka i Alta grupa teško da bi ovoliko narasle u vreme naprednjačke vlasti bez državnog „vetra u jedra“, odnosno zahvaljujući ideji vlasti da strateški usmerava kapital prema njoj i tako suštinski (ali iz senke) upravlja Bankom. Vlasnik Alta banke ima pravo da sebe smatra biznis genijem. Mnogo je, međutim, detalja koji ukazuju da je vrtoglavi rast njegovog poslovnog sistema moguć samo uz sofisticirani ali često i otvoreni upliv vlasti. Primera radi, kupovina JUBMES banke nije bila fer tržišna utakmica u kojoj je pobedio najbolji ponuđač nego unapred smišljen plan protežiranja i žmurenja, kao što je verovatno to bio slučaj i sa prodajom placa IMT-a…