Novi Magazin
INTERVJU: ĐOKICA JOVANOVIĆ
Autokratije padaju s treskom
Autokratija se boji svakog popuštanja, ona je monolit kao što je mermerna ploča monolitna, ali kad je jače udarite i naprsne, pretvori se u pesak, kaže u razgovoru za Novi magazin profesor u penziji, sociolog Đokica Jovanović.
Neposredan povod za intervju sa sociologom, univerzitetskim profesorom u penziji Đokicom Jovanovićem je nedavno priznanje Vojvođanske politikološke asocijacija (VPA) za doprinos politikološkim istraživanjima. Premda razloga i povoda za razgovor sa profesorom Jovanovićem uvek ima, posebno u prelomnim vremenima kakva su sada, a koja kao vrstan sociolog i svojevrstan hroničar našeg doba on ume vrlo precizno da objasni.
Hvala vam što ste nam danas u Nišu i gost i domaćin, razgovor bih počela vašom rečenicom datom u intervjuu koleginici Zorici Miladinović da danas kao radničko dete ni vi ne biste mogli da studirate. Reč je o socijalnoj prohodnosti i raslojavanju. Koliko je ta činjenica pogubna za mlade i društvo?
– Mala ispravka, moj otac je bio oficir, penzionisan po kratkom postupku kao politički nepodoban, ali to je druga priča. Onda je s tom penzijom izdržavao svoje roditelje, porodicu i mene na studijama, situacija nam je bila radnička. Kao student sam živeo u iznajmljenoj garaži u koju je padao sneg kad veje kroz vrata. Morao sam da radim. Istovarivao sam ugalj, raznosio mleko. Garaža je dobila od kolega i koleginica ime „Garage kod Đoku“. Tu smo se skupljali, debatovali o sociologiji. Dolazio je, s vremena na vreme, poznati profesor Đuro Šušnjić u taj „garage“, predavao nam je metod naučnog istraživanja i sociologiju saznanja. Ubrzo je i on penzionisan, o čemu pišem u svojoj novoj knjizi. Pitanje koje ste postavili vrlo je ozbiljno, dobro pamtimo vreme kad je mal’ne svako ko je bio sposoban da studira i mogao da studira, danas se broj studenata koji potiču iz radničkih porodica iz tih tzv. nižih društvenih slojeva svodi otprilike na pet posto. Nemam precizne podatke, možda neko ima, ali na to se svodi ono što sam čuo, iz sopstvenog iskustva znam kakva je socijalna struktura studenata. Ja mnogo razgovaram sa studentima i iz tih razgovora zaključio sam da i njima smeta što nema dece čiji roditelji rade u fabrikama, smeta im ta podvojenost.
Nemogućnost da upoznaju druge slojeve društva?
– Da upoznaju i da se druže.
Poslednje istraživanje koje sam videla kaže da je ta socijalna prohodnost na studije pet puta manja nego osamdesetih prošlog veka.
– Tako je. Često se šalim, a to i nije šala, da je mene prijavljivanje odbrane doktorskog rada koštalo taman toliko koliko je koštala taksena marka koju sam morao da stavim na prijavu. To je bio sav moj trošak, a dobro znamo koliko danas koštaju prijavljivanje i odbrana doktorske disertacije, to je težak udar na kućni budžet.
U posebno teškoj situaciji su mladi iz unutrašnjosti Srbije koji bi da studiraju u univerzitetskim centrima, jer je to skopčano i sa gomilom drugih troškova.
– Ja to dobro osećam na sopstvenom primeru, moje dete studira u Beogradu i znam kakav je to napor. Meni su neki dobri studenti pričali kako moraju da napuste studije jer ne mogu da plaćaju troškove. Jedan je živeo u podrumu, kaže „radio sam, zaradio nešto, izdržavam majku, ja, profesore, moram da napustim studije“. A izvanredan student…
