Novi Magazin

INTERVJU - VLADIMIR KOSTIĆ

„Pomrčina do zla boga!“

Uveliko ubiramo negativne plodove konfuzije koje smo gajili decenijama. Partije, bez obzira na ideološke razlike, ako je ideologija uopšte bila prisutna, proglašavane su zlom, pojavom moralne izopačenosti prema kojoj je jedino pristojno gajiti gađenje...

Ništa pogrešnije, kaže u razgovoru za Novi magazin akademik Vladimir Kostić, odbacujući nametnutu mantru „svi su isti“. Ugledna klinika, prestižni fakultet, pa još Srpska a ka d e m i j a nauka i umetnosti, kud ćeš bolje! Tako zasigurno misli većina ljudi referišući se ovih dana na novog premijera kome je, uz ova tri, pripalo i to parče „kolača“. Manjina pak nesumnjivo misli na već bivšeg predsednika SANU profesora dr Vladimira Kostića, čoveka koji je umesto lagodne penzionerske zavetrine, s jedne strane, a sa druge eventualne konkretne moći, izabrao treći put i evo već godinu i po dana kroz Proglas, sa drugim članicama i članovima te inicijative, pokušava da nađe rešenje za akutne probleme Srbije. Iako zvuči pretenciozno, zapravo nije mada nije jednostavno objasniti ljudima kako pronaći pravi put za jednu državu i njene građane.
Profesore, možda ću delovati neozbiljno u ovako ozbiljnim vremenima, ali ne samo ovih meseci slušamo „ovo ne funkcioniše“, „ono ne funkcioniše“. Beleže to zabrinuto – ne bih da kažem kukaju – i vlast i protivnici. Funkcioniše li, po vašem uvidu, išta? Ako funkcioniše, šta i kako?
– Problem prevazilaženja turobne svakodnevice ova vlast je maestralno rešila tako što je ponudila alternativnu realnost jedne izmišljene, uporedne Srbije, s neprekinutim nizom pobeda, čiji je jedini protivnik „ološ“ spoljnih i unutrašnjih, naravno debelo plaćenih – neprijatelja. Kratko i zapanjujuće jednostavno! Za razliku od Srbije zarobljene u realnosti, u ovoj drugoj sve besprekorno funkcioniše – pa vi birajte sami! U tu licidersku Srbiju ljudi su ulazili iz lične potrebe, čak se i njeni kreatori u njoj osećaju moćnijim, hrabrijim, oni kontrolišu stvarnost i imenuju, daju značenje svemu oko sebe, na primer, da je crno belo i obrnuto, da se ono što smo videli svojim očima nikada nije dogodilo itd., itd. Ili su u nju uterivani raskošnom propagandom – Riplijevo Verovali ili ne će svakako uvrstiti rekordni broj obraćanja vršilaca vlasti u jedinici vremena. Problem je, međutim, u nemalom broju građana sa još, tako da kažem, „dvojnim državljanstvom“, koji prepuštajući se hipnozi prema potrebi žive malo u jednoj, a malo u drugoj Srbiji, pa često sa ugodne distance iz jedne podržavaju ili kritikuju dešavanja u drugoj. Vlast je u međuvremenu napravila još jedan iskorak u kreativnosti, pa je umesto jedne ponudila više istovremenih simulakruma „normalne (i poštene) zemlje“, čime je konfabulativni repertoar izbora postao još veći. Na tragu Bodrijarovog saznanja da „suviše realnosti, u svim njenim vidovima… postaje nepodnošljivo.“ Ovakva raskrečenost, međutim, ima svoj vek trajanja i ne može da se koristi unedogled. Slutim da će u periodu pred nama svaki građanin morati konačno da se opredeli za Srbiju po svom izboru. I naravno, da snosi odgovornost za svoj izbor.
Ovde moram da primetim kako se esencija intelektualne elite, pre svega akademske, vrlo jasno suprotstavila režimu. Mnogi bi, ne krijem i ja, rekli – napokon. Da li je stvarno poslednji trenutak za spas društva? Na svim kotama.
– „Poslednji trenutak za spas društva“ zvuči suviše apokaliptično. Opasno je i vaše određenje „elita“ jer to kod nas gotovo da ima prizvuk denuncijacije. Naime, u Srbiji postoje samo pseudoelite, odnosno lažne i samozvane elite, te ona prava koju „vrhovna moć“ oktroiše. Ideja da politička moć bude ta koja rukopolaže elitu čini mi se najpogrešnijom jer zahteva prethodno svrstavanje. Rebus za svakog intelektualca je neizbežni raskorak između „usamljenosti i svrstavanja“, posebno u svetlu činjenice da svaka vlast, u korelaciji sa svojom autoritarnošću, sebe nekritički izjednačava s narodom, državom, kulturom… Čak i sa onim vašim „napokon“, mislim da ste bili malo nepravedni. Verovatno je najbliže istini stav da su nam kašnjenja sve veća, a da kao društvo koje ubrzano stari gubimo i kapacitete za samoostvarivanje ili promene onoga što nam se čini pogrešnim. Postali smo neprihvatljivo nepokretni. Više od bilo kakve elite potrebno nam je odgovorno oglašavanje svakog zabrinutog građanina…
Hteli ili ne, čitav Proglas i inicijatori, pa i vi među njima, percipirani ste kao bitan politički akter, ako ne u nameri da se domognete vlasti ono u nameri da pospešite temeljne promene. Vama posle iskustva s predsednikovanjem SANU nije novina da vas nasilno guraju u politiku. Koji je vaš odgovor?
– Ne i ni po koju cenu! Žao mi je što nisam brojao koliko puta sam ovo izgovorio, a i dalje mi se ne veruje. I to „ne“ nije izraz mog gađenja nad aktivnim, izvršnim bavljenjem politikom već samo uvid u groteskni izostanak talenta i pameti za taj inače težak i važan posao. Uz to, verujem da je pomalo tugaljivo da neko čije „očekivano vreme preživljavanja“ iznosi tek nekoliko godina, pretenciozno veruje da je upravo on, posle svih poraza i samoprevara u životu, pozvan da odlučuje o budućnosti onih pred kojima su decenije. Kao zabrinuti građanin sa iskustvom mogu eventualno ponešto da kažem o sadašnjosti, ali reč o budućnosti prepuštam onima koji su biološki i na svaki drugi način kompetentniji. Eventualno da mi se dozvole kalemegdanske šetnje sa unucima, uz obećanje da ni njih neću pokušavati u bilo šta da ubeđujem. Umesto toga, pričaću im priče…