Vreme

NEOLIBERALIZAM SVAKODNEVICE - NEČUJNE TRANSFORMACIJE

Naša korporativna deca

Marija mi šalje poruku u ponoć. Ne može da spava, brine zbog kontrolnog iz engleskog sutra. Ima deset godina. Njena mama iste večeri ranije šalje izvinjenje, kaže da posećuju psihologa i da svojoj ćerki želi na vreme da “usadi zdrave navike za uspeh”. Iskreno, volim svoj posao.

Divno je raditi kao psiholog i kao nastavnik. Sresti svu tu decu, gledati kako rastu, razvijaju se. Ali radim i sa starijima. Držim časove odraslima koji žele da nauče jezik iz raznih pobuda: zbog dece u inostranstvu, zbog uspešnijeg “finiširanja karijere” i tome slično. Pomažem ljudima srednjih godina koji traže posao u inostranstvu. I sve više primećujem kako se ovaj fenomen “optimizacije sebe” različito manifestuje kod različitih generacija. Niko nije kriv. Ni roditelji koji gutaju self-help knjige o produktivnosti, ni mladi ljudi koja sve češće koriste izraze poput “loš mi je fokus pred kontrolni”, “moji ciljevi i projekti”, “moj potencijal”. Svi smo uhvaćeni u nevidljivu mrežu koja nas polako pretvara u menadžere sopstvenog postojanja. I uvek primetim taj trenutak – kako glas odjednom postane nesiguran, gotovo izvinjavajući, kada se iz običnog, ljudskog govora sklizne u žargon self-help priručnika i korporativnih treninga. Kao da čovek sebe momentalno preispituje, treba li tako uopšte govoriti i tako zaključivati. Prošle nedelje Luka mi je rekao da mora da “prepakuje svoje vreme za učenje”.
Traži da na času pravimo pauze pridržavajući se “pomodoro tehnike”. Ima dvanaest godina i već govori jezikom korporativnih priručnika. Nagađam da to nije učio i naučio direktno. Upilo se, kao vlaga u zidove, kroz način na koji njegovi roditelji govore o životu, kroz YouTube, kroz suptilne poruke koje lebde oko nas. Porodični ručak, a o onom u preduzeću da ne govorimo, postao je prilika za “networking”, druženje je “socijalizacija”, a svaki hobi mora da ima “razvojnu komponentu”. Ne zato što je neko tako odlučio, već zato što više ne znamo drugačije. Deca uče da svoj dan posmatraju kao niz taskova koje treba odraditi, svoje odnose kao investicije koje treba održavati, u koje treba “ulagati” i “poštovati granice”. Najteže je što se ta transformacija dešava nečujno, kao kad se magla spušta. Nema tu velikih proglasa ni svesnih odluka. Samo polako, dan za danom, preuzimamo jezik i logiku preduzetništva u najintimnije sfere života. Dete više nije samo dete, ono je projekt u razvoju (kad bih preterivao, rekao bih: investicija koju treba maksimizirati). Ana mi kaže da mora da “radi na sebi”, ali joj teško ide. Ima jedanaest godina. Nagađam odakle joj ta fraza, ali ona zna da je važno stalno se unapređivati, biti bolji, efikasniji.
Kao da je život postao beskonačni proces optimizacije, a mi smo svi postali proizvodi kojima treba upgrade. Kroz ekran gledam mala lica u Zoom i Viber kvadratićima. Nisu oni krivi što su tako rano naučili jezik performansi i samoprocene. To je voda u kojoj svi mi plivamo, vazduh koji dišemo. Jedna polaznica mi priča kako traži posao u Nemačkoj. Ima oko 60 godina, mora da otplati kredit, a ovde ne može da zaradi dovoljno za tako nešto. “Znate šta mi je najčudnije?”, pita, “u oglasima stavljaju kao beneficiju da imam pravo da jedem voće na poslu i da uzimam energetske napitke. Pa nisam ja tamo došla da se prežderavam, nego da radim i otplatim ova čuda što mi lete nad glavom.” Ta zdravorazumska logika starije generacije tako jasno pokazuje apsurd današnjeg korporativnog jezika. A onda mi drugi polaznik, mlađi čovek, priča kako su se dogovorili u porodici da redovno budi svoju nezaposlenu suprugu u pet ujutru jer je čitao u self-help knjizi da jutarnje tuširanje u pet povećava šanse za pronalaženje posla.
“To je deo njenog journey-a”, kaže mi ozbiljno. “Moramo da nađemo neko rešenje.” Kao psiholog, nisam primetio samo jezik menadžmenta koji se uvlači čak i u dečji rečnik, već potpunu transformaciju načina na koji se subjektivnost oblikuje od najranijih dana. Kako Fuko pokazuje u svojoj analizi upravljaštva, ovo nije slučajan proces. Radi se o sistematskom razvoju određenog tipa racionalnosti koja postaje dominantan način razumevanja ljudskog postojanja. Taj proces je najvidljiviji u trenucima krize. Kada Ana, jedna od mojih učenica, dođe uplakana jer nije uspela da “postigne svoje ciljeve za ovo polugodište”, vidim kako zajedno delaju psihoterapijska kultura i neoliberalna logika. Njen bol nije samo privatna reakcija. On je proizvod sistema koji svaki neuspeh tretira kao nedovoljno efikasno upravljanje sobom. Disciplinarna moć o kojoj Fuko govori više ne deluje kroz direktnu kontrolu tela u prostoru škole. Umesto toga, imamo ono što on naziva “dispozitivom bezbednošću”: suptilnu mrežu praksi i diskursa koji nas navode da sami sebe kontrolišemo, optimizujemo, unapređujemo.
Deca više nisu samo objekti discipline, ona su postala subjekti samokontrole, upravljanja samima sobom. Nedavno mi je jedan otac s ponosom ispričao kako njegov osmogodišnji sin “ima šlifa, pokazuje preduzetnički duh” – dečak je odlučio da organizuje prodaju svojih crteža. Na prvi pogled, ovo deluje kao simpatična dečja inicijativa. Ali, ono što dobronamerni otac vidi kao prirodnu preduzimljivost zapravo je proizvod onoga što Fuko naziva “upravljačkom racionalnošću” – načina razmišljanja koji sve ljudske odnose svodi na logiku tržišta. Zašto bi uopšte crtao ako to ne donosi profi t? Novac, makar i onaj simbolični, postaje ono što daje smisao stvaralaštvu, a ne obrnuto. Tako se i sama igra pretvara u “projekat”, a radost crtanja u “razvoj veština”.
To nije više samo pitanje discipline ili kontrole, radi se o fundamentalnoj transformaciji načina na koji razumemo šta znači biti čovek. Kroz fuziju terapijske kulture i neoliberalne logike, stvara se novi tip subjekta, onaj koji ne samo da prihvata nego i želi da bude “sam svoj preduzetnik”. Najteže je što se čitav taj proces odvija kroz ljubav i brigu. Roditelji koji svojoj deci govore o “investiranju u budućnost” ili “razvijanju konkurentskih prednosti” to rade iz najdublje želje da im pomognu. Ali kako Fuko pokazuje u svojoj analizi pastirske moći, upravo kroz te odnose brige i staranja najperfi dnije se prenose obrasci moći. A mi, kao pedagozi i svedoci ovog procesa? Sedimo u digitalnim učionicama i gledamo kako se nova subjektivnost rađa pred našim očima znajući da je svaki individualni pokušaj otpora već unapred kodiran kao “neefi kasnost” ili “otpor pr omeni”. I pitamo se: ako je škola postala inkubator neoliberalnog subjekta, gde je prostor za drugačije načine postojanja? Dok pišem ovaj tekst, proganja me nevidljiva transformacija koja se desila pred našim očima. Nismo je primetili jer se uvukla kroz pukotine svakodnevice, kroz jezik ljubavi i brige, kroz želju da deci pružimo “najbolje šanse u životu”.
Juče sam razgovarao s Marijinim ocem. Kaže: “Želim samo da bude srećna, da naostvari svoj puni potencijal”. U toj naizgled bezazlenoj želji već se krije čitava logika ljudskog kapitala, ideja da je sreća nešto što se “ostvaruje” kroz neprestano ulaganje u sebe, kroz akumulaciju veština i znanja koji se mogu “valorizovati” na tržištu rada (a, vala, i na tržištu života). To je perverzna alhemija neoliberalizma: način na koji pretvara čak i najintimnije želje i odnose u prilike za investiciju. Dete više nije samo dete, ono je kompleksni portfolio kompetencija u nastajanju. Roditelj nije više samo roditelj, on je menadžer tog portfolija, stručnjak za “optimizaciju razvojnih prilika”….