Vreme

POPUT NEMIRNE FILMSKE KAMERE

Povodi: Šezdeset godina Petra Ilića Ćirila

Petar Ilić Ćirilo jedan je od dobrih duhova Beograda. Za njega se ume reći da je ikona beogradskog andergraunda, ali u onoj meri u kojoj je nastojao da razruši, ili makar preskoči konvencije, u istoj meri je i menjao sliku (ikonu) o sebi samom.

On 20. septembra puni 60 godina, što je dobar povod da se podsetimo njegovog puta, od pankerskih početaka do dokumentarnih serijala i statusa jedne od najautentičnijih gradskih pojava.“Zlatno doba” Petra Ilića Ćirila odigravalo se osamdesetih godina,kada je bio deo scene oko SKC i kluba “Akademija”. Kao tinejdžer dobio je malu, ali upečatljivu ulogu pankera u filmu Nešto između Srđana Karanovića, koja će ostati upamćena kao jedna od najbolje odigranih epizoda u izvedbi nekog pripadnika potkulturne grupe. Tada je pevao u “Berliner Strasse”, bendu koji je ostavio traga pre svega zbog svojih harizmatičnih članova. Tokom devedesetih radio je na Studiju B i Radiju B92, snimao spotove za grupe “Urgh”, “Darkwood Dub”, “Straight Jackin” i Vladu Divljana, a početkom dvehiljaditih postigao je najveći uspeh kao autor dokumentarnog serijala Predgrađe. Njegovi televizijski putopisi vodili su ga od Argentine do Memfi sa, a poslednji projekti, krajem prošle decenije, bavili su se istorijom beogradskog panka i navijačke grupe “Zulu Warriors”. Ćirilo je od početka bio simbol nekonvencionalnog duha grada i “umetnik ulice”, čovek koji se lako kretao kroz različite društvene slojeve i supkulture. Poliglota i autentičan “frik” čije je prisustvo davalo Beogradu dozu velegradske energije. Nije čudno ako ga ljudi više pamte po njegovoj uličnoj harizmi i neobičnosti nego po opusu.
PULS ULICE
Novinar i pisac Branko Rosić kaže za “Vreme” da je prvi zapazio Ćirila i doveo ga u grupu “Berliner Strasse”. “Iskreno, ’Urbana gerila’, moj prvi bend, nije mogla da se oporavi od odlaska Caneta tokom 1981. Svirali smo na Tašmajdanu sa Kebrom (danas frontmen ‘Obojenog programa’, prim. aut) kao pevačem, a publika je zviždala jer nije mogla da se navikne na nešto što nije pank. I onda se odjednom pojavila elektronika, kao što je, na primer, nemačka grupa ’Deutsch Amerikanische Freundscha” ’. Vlajsa (Vladimir Arsenijević, prim. aut) i ja se napalimo to da radimo i tada upoznam Ćirila u SKC. Svi su tamo dolazili, a ja sam imao njuh za frontmene. On je znao nemački i bio je radikalan skinhed. Farbao je kosu i imao je crne rukavice na nastupu. Raznosio je tim izgledom, delovao je fenomenalno. Čuo sam da je ušao u pank društvo jer je imao kukaste krstove na tregerima, i da su ga jurile siledžije da ga tuku. Kada je došao u ‘Berliner Strasse’, našu novu grupu, napravio je pesmu ‘Uličar’, a pošto je bila na nemačkom nikada nisam saznao o čemu se tu radi. Ali meni je on baš to – ulica. Puls ulice, simbol grada. Izađeš u grad i znaš da ćeš ga sresti.” Kako kaže Rosić, ulica je u to vreme bila pozornica, a Ćirilo njen glavni lik. Danas, međutim, sve je drugačije.
“Ovo je sada jedno praktično vreme i polako nestaju ti živopisni likovi. Uvek sam voleo da budem kao neki psiholog-amater, pa sam tako jednom došao do nekih njegovih slika iz detinjstva na kojima je bio cvikeraš sa ‘teglama’, kao neki minijaturni Vudi Alen. Imao je polusocijalni ‘štreber look’. I nisam to mogao da povežem sa onakvim Ćirilom kakvim sam ga, inače, znao. Tako da je kod njega sve to izmešano. Kao dobro dete koje se odjednom odmetnulo na ulicu i na njoj ostalo zauvek. Ja sam kao tinejdžer obožavao fazon sedamdesetih i mejnstrim iz tog perioda. I mi smo se tu prepoznavali, s njim sam mogao o tome da pričam. Voleo sam pank, ali sam voleo i grupu ‘ABBA’, glam rok i Kevina Kigena, a to tada nije smelo da se prizna. A Ćirilo je voleo i fudbal i grupu ‘ABBA’, i to nije ni krio. Bio je kontroverzan i bizaran, a opet u najneuspešnijoj deceniji u Srbiji na neki način on postaje uspešan čovek. Devedesetih se zapošljava u kulturnoj redakciji na Studiju B kod Velje Pavlovića, radi emisije, snima spotove… To je bila poslednja decenija kada si još mogao da se zajebavaš, da budeš luksuzan u životu. Sad već svi u osnovnoj školi znaju da će biti ajtijevci i da će imati džip sa dvanaest sedišta. Danas više nema mesta za Ćirila. Tokom devedesetih B92 je bio kao ‘narodna kuhinja za frikove’, a posle 5. oktobra više nije bio krovna organizacija za neobičnost. To se ‘otresa’ u godinama kapitalizma, trebalo je zaraditi, a ti likovi nisu bili garant da će se profi tirati. Međutim, Ćirilo je tokom dvehiljaditih brendirao serijal Predgrađe, i tada je bio uspešan”, zaključuje Rosić za naš list.
HTEO JE DA BUDE SVE
Pisac Vladimir Arsenijević, kaže za “Vreme” da mu je prva asocijacija na Ćirila – večiti klinac. “Meni je Ćirilo zauvek ostao jako mlad, a to nije bez veze, jer on ima jako izraženo to klinačko u sebi, i to ne odlazi nikuda. I to je srž koja se nadograđivala godinama, a sve je to motivisano intenzivnim detetom koje nosi u sebi. To je bio utisak i kada smo se upoznali. Sećam se kada smo kao ‘Berliner Strasse’ imali prvi koncert krajem 1982. i bili predgrupa riječkim ’Parafi ma’. Imali smo dve pesme i obe su bile na nemačkom. Ćirilo je stajao na bini ćelav u nekom mantilu i dubokim čizmama, a mi smo imali sintisajzer, ritam mašinu, bas i gitaru. Naglo smo tada prešli put iz tog nekog pank ubrzanja u monotoni repetitivni elektronski zvuk. I Ćirilo je onako bled stajao, mislim da je imao tremu, ali je to super funkcionisalo. Sećam se da je imao i neku minđušu sa paunovim perom… To je ostavilo dosta jak utisak na publiku.” Arsenijević se prisetio i njegove sposobnosti da se menja i stalno iznenađuje one koji su ga poznavali.
“Posedovao je sposobnost transformacije i nikada nisi znao koga ćeš tačno zateći. Čak i danas mogu da proberem nekoliko njegovih persona: postoji Ćirilo koji je jako intelektualan, onda Ćirilo u predgrađu sa nekim lokalnim navijačima… Verujem da on tu nalazi ravnotežu. Inače, zaista mislim da je on savant i da ima genijalnost u sebi koja nije dovedena do svoje krajnosti. Uvek je hteo da bude sve i da tako pluta i da se zajebava. Pošto je opsesivan i pomalo kompulzivan, onda se često hvatao za određene stvari, ‘čerečio’ bi ih dok im dušu ne bi izvadio. Čas je to Elvis Prisli, čas je Čarls Menson, nije bitno, dokle god može da prati trenutne fascinacije, to ga čini zadovoljnim. Kad smo bili klinci pankeri, postojao je jedan jako dogmatski odnos prema životu. Postojao je zid, gde je s jedne strane sve što je kul, a s druge strane ono što nije kul – a on je prolazio kroz taj zid. Kada si imao dva nespojiva sveta i kada si morao da biraš ili jedno ili drugo, on nije osećao tu prisilu, slobodno se kretao. Takođe, on nikada nije imao problem sa odnosom ‘centar grada – periferija’. Povezivao je neke stvari za koje nam se tada činilo da ih je nemoguće dovesti u vezu – dodaje pisac romana U potpalublju.
PROPOVEDNIK POP KULTURE
Nenad Racković, multimedijalni umetnik, priseća se za “Vreme” da je sa Ćirilom jedno vreme išao u istu školu. “Upoznali smo se na koncertu na Hipodromu 1981, na jedinom socijalističkom Vudstoku. On je tada nosio zeleni čiroki i bio je među pankerima koji su imali posebno ‘ostrvo’ u publici, jer je masa htela da ih linčuje. Mi smo prva generacija koja je napravila neki prestup ili koja je izašla iz tog paleolita jugoslovenskog rokenrola. Jedan deo naše generacije, računajući tu Ćikija i mene, izabrao je ulicu. Ne kao način života, već kao životnu školu. I to je bilo tragično rano, sa nekih 13–14 godina. Godinu dana nakon Hipodroma mi se već zajedno nalazimo u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji na Dedinju, gde se za problematičnu decu formira posebno odeljenje. Kao neki raj za decu ‘crvene buržoazije’. To je vreme kada Ćirilo već postaje tinejdžerska zvezda, zato što je dobio ulogu u fi lmu Nešto između. On je tada u školi tek u prolazu, mnogo mu je gotivno sa nama, pa dolazi malo da nam pokaže svetske fore i fazone. Paralelno s tim, u Botaničkoj bašti postojala je ‘sekta’ duvača lepka, posle su primili i mene, iako me droga dugo nije zanimala. Više me je privlačilo to društvo koje se našlo u toj hemiji, to je za njih bila kao neka psihodelična inicijacija.
U tom ludilu, u pauzi između duvanja lepka i blejanja u bašti SKC, krenule su i jako ozbiljne priče o fi lmu, jer je to bilo vreme kada su se prikazivala dela iz pank epohe: The Great Rock ‘n’ Roll Swindle i Rude Boy. Odjednom pita mene Ćirilo da li znam koga predstavlja Snake Plissken, glavni lik iz filma Escape from New York. Kaže – to je Jurij Gagarin. A lik koji tu igra američkog predsednika zapravo je Staljin koji je pao u Gulag i kojeg su zekovi (zatvorenici) obrijali i sad ucenjuju Politbiro. Pazi, ni kod Slavoja Žižeka nema takvih paralela.” Racković dodaje da je Ćirilov uticaj na njihovu generaciju bio ogroman, čak i pomalo subverzivan. “Teško je poverovati da neka ličnost koja ima 16 godina ima takav kulturološki i prosvetiteljski uticaj, to je u najboljoj tradiciji Dositeja Obradovića. Ćiki je za nas bio propovednik pop kulture i njegovo zlatno doba bilo je između 1981. i 1989. godine, a to nije malo, skoro čitava decenija. Mi smo od te izumrle generacije pretekli, propustili smo šansu da umremo mladi. Kad to propustiš, onda moraš da se suočavaš sa životom, gde je drugačija raspodela stvari. Ćiki je moj najbolji, najdraži, najstariji frend, ali naši životi su se defi nitivno razdvojili. Nemoguće je da ta priča ima hepiend, kraj zezanja je došao. Bilo je neminovno da se jednog dana raziđemo, nisu to prijateljstva za ceo život. Mi smo ‘sašili’ to neko vreme, i to je to… Tu nema kiča”, dodaje Racković.
ŽIVOTNI PERFORMANS
I slikar Uroš Đurić poznaje Petra Ilića još od tinejdžerskih dana i zlatnih godina SKC. “On je čudesna ličnost, neobična, nesvakidašnja i jedinstvena u mnogo čemu. To nije neko koga viđaš na ulici svakog dana ili koga srećeš u životu često. Takvi ljudi obeležavaju epohu, a on jeste pravi proizvod epohe u kojoj je živeo i stvarao. Jedan nekonvencialan tip, ali potpuno svestan svih konvencija, i koji se poigrava sa njima s lakoćom koja nikog ne vređa, što znači da je u to uključena visoka socijalna svest. Način na koji je on prodirao u različite socijalne slojeve uvek mi je bio uzbudljiv i neverovatan. Ljudi bi mu se otvarali na najneverovatnije načine, bez ikakve suzdržanosti. Inače, uvek sam voleo s njim da putujem, on je jedan od najboljih saputnika koje možeš da imaš. Prvo zato što je poliglota, on gotovo da upije jezik podneblja na kojem se nađe i vrlo brzo ukači elementarne fraze, i to se ljudima dopada. To je veliko uličarsko majstorstvo. Jednom smo bili zajedno u vozu na bugarsko-srpskoj granici, i ušao je bugarski carinik srednjih godina, jako krupan čovek. Bugarin je pitao šta imamo da prijavimo, a on je s njim ušao u takvu komunikaciju da bi svako na njegovom mestu bio uhapšen. Sve vreme se zeza sa carinikom, a nijednog trenutka ne prelazi granicu ugrožavanja njegovog autoriteta, a da se pritom sve vreme poigrava s tim istim autoritetom. To je bila scena kada ti je žao što nemaš kameru, jer gledaš ispred sebe esenciju života. Njegov mozak radi kao i njegova nemirna fi lmska kamera. Mislim da je ceo serijal Predgrađe remek-delo…