Novi Magazin

NA DEPONIJAMA LETOS 2.500 POŽARA

Gore i zemlja i nebo

Vatra na deponijama ozbiljan je ekološki incident s posledicama po vazduh, vodu i tlo. Požari na smetlištima su znatno opasniji od drugih vrsta požara jer se u njima akumuliraju gasovi, među kojima i lako zapaljivi, eksplozivni metan.

Dugo toplo leto sa ekstremno visokim temperaturama ostaće zapamćeno i po više od 2.500 požara na deponijama širom Srbije, od kojih bi se većina mogla svrstati u teške ekološke incidente sa opasnim posledicama po kvalitet zemlje, vode i vazduha. Vatra je buktala na deponijama „Vinča“ kod Beograda, „Jovanovac“ kod Kragujevca, „Bubanj“ kod Niša, „Golo brdo“ kod Novog Pazara, „Ečka“ kod Zrenjanina, a gorele su i deponije kod Valjeva, Loznice, Kraljeva, Jagodine, Leskovca, Vranja, Preševa, Novog Sada, Stare Pazove, Subotice… Prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), koje evidentira samo požare u čijem gašenju su učestvovali pripadnici Sektora za vanredne situacije, na deponijama u Srbiji je tokom 2024. odine registrovano 2.170 požara, što znači da je svakoga dana u proseku gorelo šest deponija, proizvodeći otrovno zagađenje i direktno ugrožavajući zdravlje ljudi i životnu sredinu. Požari na deponijama su znatno opasniji od drugih vrsta požara, jer se u njima nalaze akumulirani gasovi, među kojima i lako zapaljivi, eksplozivni metan. Predsednik udruženja „Inženjeri za zaštitu životne sredine“ Igor Jezdimirović kaže za Novi magazin da ceo sistem upravljanja otpadom ima za cilj da minimizuje negativne uticaje otpada na zdravlje ljudi i životnu sredinu, kroz sprečavanje zagađujućih materija da migriraju (uđu) u životnu sredinu, ali i da smanje potrošnju resursa tj. korišćenje materije i energije koja se nalazi u otpadu.
POŽARI UMNOŽAVAJU ZAGAĐENOST:
Divlje i nesanitarne deponije nemaju nikakve mere sprečavanja ulaska zagađujućih materija iz otpada u životnu sredinu – vodu, vazduh, zemljište, živa bića, dok sanitarne deponije imaju razne sisteme koji sprečavaju da zagađenje iz otpada dođe u životnu sredinu, upozorava naš sagovornik. „Tokom požara na deponijama nastaje toksično i otrovno zagađenje koje se, najviše putem vazduha i dima, dalje širi u životnu sredinu, ali relativno brzo pada i na tlo i ulazi u vodu, zemljište i žive organizme i samim tim u lanac ishrane“, kaže Jezdimirović. Kako objašnjava, kada se deponija zapali, količina zagađenja koje proizvodi značajno multiplikuje: „Kada dođe do požara na deponijama javljaju se različita otrovna i opasna jedinjenja koja nastaju usled sagorevanja i polusagorevanja različitog otpada. Među njima je i metan, nastao razlaganjem organskog otpada bez prisustva vazduha u dubini deponija, koji je veoma opasan i eksplozivan gas.“ Požari na deponijama se zbog toga prevashodno „guše“, odnosno zatrpavaju zemljom u nadi da će se nakon nestanka kiseonika i požar „samougušiti“. To nije bio slučaj sa deponijom „Duboko“ kod Užica, na koju su kamioni danonoćno dovozili zemlju i istovarali je na površinu deponije, ali su komprimovani gasovi konstantno nalazili nove pukotine „u odbrani“ izbacujući na površinu ogromne količine dima, čađi i drugih otrovnih materija. Kada je 2005. godine osnovana Deponija „Duboko“ bila je prva regionalna sanitarna deponija u državi. Osnivački dokument potpisali su predstavnici Vlade Republike Srbije, kao i lokalnih samouprava Užica, Čačka, Čajetine, Bajine Bašte, Kosjerića, Ivanjice, Lučana i Požege, koji su finansirali njenu izgradnju, uz snažnu podršku Evropske unije. Kada je 2012. godine puštena u rad „bila je ubedljivo najmodernija na Balkanu“. Imala je sistem za tretman otpadnih i procednih voda, postrojenja za otplinjavanje deponijskog tela i kompletnu liniju za reciklažu. O visokom stepenu ekološke odgovornosti svedoči podatak da su tadašnja merenja pokazala da je voda Turskog potoka, čiji se izvori nalaze ispod deponije, bila potpuno bistra i čista, pa su Užičani mogli slobodno da se kupaju na gradskoj plaži na reci Đetinji. Ali, idila nije dugo trajala. Zbog velikog priliva komunalnog otpada, deponija se punila znatno brže nego što je prvobitno planirano, pa je novo rukovodstvo odlučilo da se ne pridržava propisane sanitarne procedure, koja je predviđala slojevito deponovanje đubreta. To je bio početak kraja koji je rezultirao tromesečnim požarom koji je trovao građane Užica. Gradski funkcioneri su sa maskama na licu pokušavali da ubede građane da u dimu nema kancerogenih čestica, mada su aplikacije koje se bave kvalitetom vazduha savetovale da se ne otvaraju prozori i vrata i da se izbegava boravak na otvorenom. Pod pritiskom građana, na deponiju ili bolje rečeno na njeno zgarište, konačno je stigla Inspekcija Ministarstva za zaštitu životne sedine koja je donela rešenje o zabrani rada, što je kasnije potvrdio i Osnovni sud u Užicu.
OTPAD KRUŽI SRBIJOM:
Zatvaranje deponije izazvalo je kolaps sistema za odnošenje otpada iz opština i gradova koje su svoje đubre već bile preusmerile na „Duboko“. U novonastaloj situaciji najgore su prošli Užice, Čačak i Lučani koji svoje smeće od tada, po komercijalnim uslovima, odlažu na gotovo 200 kilometara udaljenoj sanitarnoj deponiji „Vrbak“ u Lapovu. U sličnoj situaciji su i gradovi Novi Pazar i Valjevo, u kojima su građani posle velikih letošnjih požara i višednevnog „dimljenja“ odlučili da blokiraju gradska smetlišta, kako bi primorali lokalne uprave da brže i efikasnije rešavaju višedecenijske probleme. Dok je „Golo brdo“ blokirano, Novi Pazar komunalni otpad odlaže u Raškoj, a Valjevo u Sremskoj Mitrovici. Takvo „gazdovanje“ Užice, Lučane, Čačak i Valjevo mesečno košta između 60.000 i 80.000 evra, što je dupliralo račune za smeće u tim gradovima. Tako je višedecenijsko stavljanje problema „pod tepih“ došlo na naplatu sa kamatom, ali dodatni izdaci za transport nisu najveća nevolja za te lokalne samouprave. Mnogo veći izazov je nezadovoljstvo građana gradova koji uvoze tuđ otpad. U Lapovu strahuju da će otpad iz zapadne Srbije brzo popuniti sve kapacitete na „Vrbaku“ i da bi se i oni mogli naći u sličnoj situaciji. Podsećanja radi, žitelji opštine Knić su pritiskom na lokalnu vlast sprečili dalji istovar otpada iz Čačka na smetlištu usred plodnih njiva, na kojima gaje kukuruz i pšenicu. Prema zvaničnim podacima Agencija za zaštitu životne sredine, trenutno postoji 12 sanitarnih deponija, od kojih je jednoj zabranjen rad. Da bi se oko tri miliona tona smeća, koliko se godišnje produkuje u Srbiji, deponovalo, trebalo bi da ih bude bar dvostruko više, ali to je, gledano iz današnje perspektive, pitanje daleke budućnosti. U nedostatku sanitarnih deponija koje su decenijama obavezni delovi svih razvojnih planova i programa, i koji uglavnom ostaju u sferi planiranja, ali i zbog loše navike građana da svoje đubre odlažu gde stignu, Srbija je zatrpana smetlištima i divljim deponijama na kojima se nalaze stotine tona đubreta.
NEBRIGA „PODMEĆE“ POŽARE:
Jezdimirović naglašava da su uzroci ovako velikog broja požara na deponijama često povezani sa neadekvatnim upravljanjem, odsustvom kontrole nad vrstom materijala koji se odlaže, kao i nedovoljnom infrastrukturom za prevenciju i brz odgovor na incidente. „Pored toga, ekstremne letnje temperature dodatno pogoršavaju situaciju, povećavajući rizik od samozapaljenja otpada i širenja požara na okolnu životnu sredinu“, kaže Jezdimirović i dodaje da su sanitarne deponije za komunalni otpad samo kraj dugačkog sistema upravljanja otpadom koji se „odvija veoma sporo i sa mnogo promašaja i nikako da se uspostavi u Srbiji“. Kao i obično, ključni problem u upravljanju otpadom, o koji se Srbija sapliće na svakom koraku, jeste nedostatak političke odgovornosti donosioca odluka i zanemarivanje struke u procesima donošenja odluka: „Sitni i malo krupniji lični interesi i nedostatak bilo kakvih posledica za donosioce odluka, koji preko 15 godina uporno odbijaju da primene odredbe Zakona o upravljanju otpadom. To je dovelo do toga da sistem upravljanja otpadom u Srbiji u 2025. godini u najvećoj meri podseća na XVIII vek i princip ‘pokupi i baci na gomilu malo dalje’.“ Direktne posledice takvim upravljanjem otpadom utiču na smanjenje kvaliteta životne sredine i na zdravlje celokupnog stanovništva. U razvijenim zemljama sistem upravljanja otpadom počinje od prevencije njegovog nastanka, zatim sledi reciklaža, korišćenje energetskog potencijala otpada i tek onda se ono što ostane odlaže na sanitarne deponije. „Pogađate, kod nas su prethodni koraci pre deponovanja više nego skromni, u nekom delu skoro nepostojeći, a većina komunalnog otpada i dalje završava na smetlištima i divljim deponijama, jer od 2009, kada je donesen Zakon o upravljanju otpadom, donosioci odluka nisu uspeli da obezbede čak ni punu pokrivenost građana sistemom prikupljanja otpada“, uverava nas Jezdimirović. Sagovornik Novog magazina poručuje da je prevencija ključna odrednica u sprečavanju nastanka požara na deponijama: „Uspostavljanje pravilnog sistema upravljanja otpadom koje dovodi do toga da samo mali deo, oko 10 odsto otpada, završava na deponijama dovešće do značajnog smanjenja požara na deponijama. Posebno značajno je razvrstavanje otpada i odvajanje organskog od ostalih vrsta otpada, jer upravo iz organskog otpada, koji u komunalnom otpadu čini oko 50 odsto, nastaje deponijski gas koji je osnovno gorivo požara na deponijama. Pored odvajanje postoje jasna pravila struke kako se upravlja otpadom pre deponovanja, koji tretmani treba da se primene nad otpadom, kao i kako se upravlja deponijom i koje mere moraju da se sprovode kako bi se opasnost od pojave požara svela na minimum. Ipak, primena tih mera značila bi, pre svega postavljanje stručnog, a ne nužno ‘partijski’ podobnog kadra na rukovodeća mesta.“…