Vreme
KAKO PROTIV REŽIMA
O slobodi nemišljenja ili ko šta da radi
Moralno ushićenje je, nakon veličanstvenog i nikad većeg skupa 15. marta, probudilo i političku nadu: zamirisala je pobeda. Postavilo se pitanje takozvane “političke artikulacije” ili, starijim rečnikom rečeno, pitanje “šta da se radi?”.
Svi su se, iz različitih razloga, radovali političkoj subjektivizaciji studentskog pokreta i njegovog stupanja na političku scenu. Nije slučajno da je ono probudilo “aveti i simbole prošlosti”, prizvalo dežurne aktere koji su u svakoj čorbi bili kutlača, očistilo zarasle rovove i obnovilo ustaljene “pobedničke” političke prakse. Leto je nekada bilo predah, vreme opuštanja kada se čita lepa literatura i rade stvari koje čovek, zbog obaveza tokom godine, odloži za trenutke koje može da posveti ličnim interesovanjima. U Srbiji odavno nije tako. Ipak, klimatske promene, koje će na kraju ubiti ideju čovečanstva kakvu znamo, imaju i jednu dobru stranu, prisilile su nas da se zatvorimo, razmislimo o tome šta je to šta radimo, napravimo malu distancu i potražimo pomoć starih majstora za neka “goruća pitanja našeg vremena”. Naravno, nemaju oni odgovore, ali opominju i daju upozorenja, jer, ni geografski ni vremenski, naši problemi nisu toliko specifični.
DUBINA ROVOVA
U kratkom spisu Šta je prosvećenost, Kant govori o samoskrivljenoj nezrelosti, udobnom stanju nemoći da se vlastiti razum koristi bez vođstva nekog drugog. Ova nezrelost je samoskrivljena jer nije rezultat nesposobnosti nego udobnosti stanja s jedne strane i usađenih okova i strahova s druge. Ovaj spis u suštini nije revolucionaran, ali je snažno antipaternalistički, on upozorava na opasnosti od raznih oblika starateljstva, dušebrižništva i tutorstva, kao i na to koliko je teško izaći iz tog stanja. Najveći broj ljudi ovaj korak, osim što je težak, smatra i opasnim jer tutori “sprečavaju da se ta mirna stvorenja odvaže makar na jedan korak” i “ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami”. Kanta je interesovala samo javna upotreba razuma (uma), ona koja se dešava pred svima (u njegovom slučaju čitatalačkom publikom), a ne i privatna, gde je starateljstvo, kakvo mogu vršiti roditelji, učitelji ili sveštenici, u mnogim slučajevima dobrodošlo. Ali starateljstvo nad javnom upotrebom uma nikada nije opravdano i dopušteno ni kralju niti učiteljima i sveštenicima.
Bez slobodne upotrebe uma u javnosti nema slobodnog društva, nego udobnog prepuštanja da nas vode Knjiga, pravila, formule, lekari, učitelji, sveštenici ili razni znalci, što se često pretvara u neugodno i opasno političko vođstvo. Zbog toga smo sa “moralnim ushićenjem u grudima” gledali spektakl i učestvovali u rastu pobune i protesta u Srbiji u prethodnih, simboličnih, devet meseci. Posle niza manje uspešnih pokušaja i dugogodišnje tišine, glas su javno podigli i pobunili se nastavnici i profesori, studenti, učenici, vojni veterani, bajkeri i mnogi drugi obični i anonimni ljudi širom zemlje, ljudi kojima je bilo dosta tutorstva “bezgrešne” vlasti koja ih je ugnjetavala u ime svoje profi tabilne vizije budućnosti. Koliko je sve postalo veliko, može se sagledati poređenjem sa prvim godinama vladavine Aleksandra Vučića, kada je broj onih koji javno oponiraju vlasti bio ravan broju pripadnika sekte. Jedan poznati urednik (ovog) nedeljnika je nakon prvih nekoliko godina vladavine izbrojao oko dve stotine dežurnih krivaca koji su javno nastupali protiv vlasti, dok je nedeljnik Nova ekonomija 2017. godine objavio zbornik indikativnog naslova “Neću da ćutim”, u kome je intervjuisano pedeset glasnih kritičara i kritičarki vlasti. Tokom protesta protiv građenja Beograda na vodi, 2015. i 2016. godine, bilo je gotovo nemoguća misija naći javno prepoznatljive govornike, iako su protestanti masovno izašli. Tek kasnije ovaj broj počinje da raste, ali ni približno broju i širini onih koji su se javno usprotivili tokom blokada i marševa studenata…
