Vreme

EMPATIJA U DOBA POBUNE

Režim milost traži, ali vam je ne bi dao

Darko Glišić, ministar za javna ulaganja, imao je moždani udar pred kamerama. Režim je pokušao da za to nekako okrivi građane, jer građani, tobože, nisu pokazali dovoljno empatije za ono što se dogodilo ministru. Međutim, režim je taj koji sistematski pokušava da ubije samilost kod građana.

A ovo sa Glišićem samo je signal da je društvo sebi delimično odstranilo saosećanje kao čin samoodbrane. Društvo je i dalje pobunjeno, a snaga bunta se ne smanjuje. Ako je ovo leto nešto pokazalo, to je da pobuna ima različite oblike i forme. Devet meseci od početka protesta dešavaju se i stvari na koje ovaj pobunjeni deo društva možda i nije u potpunosti ponosan, poput odlazaka na kućne adrese nosilaca javnih funkcija ili pak neskrivenog odsustva saosaćenja prema ministru za javna ulaganja Darku Glišiću, koji je imao moždani udar dok je uživo gostovao na Televiziji Pink. Pre nego što se vrednosno odredimo, važno je da konstatujemo šta se dogodilo. A dogodilo se nešto jako loše, i to jednom visoko pozicioniranom predstavniku vlasti. Potom se dogodio celodnevni, pa i višednevni rijaliti Televizije Informer, na kojoj je snimak moždanog udara Darka Glišića emitovan neprekidno. Uređivačka politika ove televizije tog je dana išla u pravcu pokušaja da se za ono što je Glišića snašlo nekako okrive demonstranti, “blokaderi”, onaj deo društva koji već mesecima pokazuje samo zajedništvo, solidarnost i borbenost. Međutim, dogodilo se i to da Informer emituje, u prvih nekoliko sati nakon nevolje koja je zadesila Glišića, svega dva tvita ljudi koji mu, blago rečeno, nisu poželeli dobro zdravlje i brz oporavak. Čak ni Informer, na društvene mreže poslovično prikačen, nije uspeo da nađe više od dva takva posta. Društvene mreže, tog i narednih dana, otišle su u drugom pravcu: ljudi su se pravdali zato što ne osećaju empatiju prema Darku Glišiću. Spiskovi razloga koji su se pojavili nisu samo zanimljivi već su i mapa puta kojom smo stigli do toga da za jednog ministra u Vladi Srbije nema nikakvog saosećanja, ali i ko nas je tim putem usmeravao i dovde doveo.
NE MORAMO DALEKO U PROŠLOST
Samo dan pre nego što je Glišić imao moždani udar pred kamerama, javnost je saznala da je predsednik Srbije dodelio još jedno pomilovanje. Milica Stojanović, koja je na protestu u januaru u Beogradu automobilom udarila i teško povredila studentkinju Kristinu Vasiljević, pomilovana je odlukom predsednika Srbije Aleksandra Vučića, rečeno je KRIK-u u Trećem osnovnom sudu. Vučić je donošenje ove odluke najavio prošlog meseca i bila je to poslednja u nizu dobrih vesti za Milicu Stojanović – pošto joj je najpre ublaženo krivično delo, a potom je i puštena iz pritvora. Dakle, iako je prvobitno bila optužena za pokušaj ubistva, za šta je mogla da dobije zatvorsku kaznu od 10 ili više godina, glavni tužilac Višeg tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović joj je ublažio krivično delo na – teško delo protiv opšte sigurnosti. Snimak gaženja Kristine Vasiljević videli smo svi. I baš tog dana kad je Glišić imao moždani udar, Kristina je govorila na protestu ispred svog, Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. “Danas nisam ovde da tražim sažaljenje, da govorim o ličnoj empatiji, već da ukažem na nešto mnogo veće. Na sistemsku nepravdu koja nas ponižava. Nije stvar u meni, već u poruci koju šaljemo kao društvo ako pomilovanje nad onima koji ugroze život drugog čoveka postane pitanje političke volje, a ne pravde”, rekla je Kristina. Kasnije te večeri, pobunjene građane jajima su zasule pristalice SNS-a iz prostorija Opštinskog odbora ove stranke na Novom Beogradu, a onda im se priključilo još stotinak batinaša i funkcionera vladajuće stranke, pa je Žandarmerija potisnula građane i praktično ih razjurila. Kristina je imala povrede glave, isto kao i Sonja Ponjavić, pregažena u Ruzveltovoj ulici, isto kao Ana, studentkinja iz Novog Sada, kojoj su, takođe pomilovani SNS batinaši polomili vilicu. Kristina, Sonja i Ana nisu povređene slučajno, povredile su ih osobe koje imaju imena i prezimena, osobe za koje ovaj režim ima više milosti i saosećanja nego za njih tri, potpuno nedužne. Pa, eto možda odgovora na pitanje zašto nema empatije za Darka Glišića. Njega je povredio slučaj, desilo mu se nešto što se i inače relativno često dešava. Ove devojke snašlo je nešto za šta bismo svi pre samo godinu dana rekli da je nemoguće.
BESKRAJNA BEZOSEĆAJNOST
Uostalom, sve ovo što živimo danas počelo je jer nije bilo saosećanja. Da, ona nadstrešnica koja se srušila i ubila 16 ljudi, pala je zbog korupcije i alavosti. Ali, korumpiran, bahat i nezajažljiv sistem ujedno je i nemilosrdan. Samoživost korumpiranih čini ih nesposobnim za empatiju, pa i onda kad zbog njihovog činjenja i nečinjenja padne nadstrešnica i 16 života ostane pod tonama betona. Ali tu se bezosećajnost ne završava. Nemilosrdan odnos vlasti prema građanima nastavlja se i kad TV Prva ode u kuću porodice kojoj je pod nadstrešnicom stradalo troje članova: Valentina (9), Sara (5) i Đorđe (53). I kad majku dve devojčice, ženu koja ima svako pravo da bude besna na ceo svet, stavi pred kameru da se izjasni o protestima i kaže šta misli o vlasti. Surovost ide još dalje: režim koji traži saosećanje za jednog od svojih slao je batinaše i divljake da napadaju Dijanu Hrku, majku Stefana, takođe stradalog pod nadstrešnicom, dok je stajala sa studentima na blokadi RTS-a. Pristalice vlasti (ili vlast sama, ko zna imaju li više pristalice) dovele su Dijanu Hrku do toga da ode iz zemlje. Pa ni tamo gde se nalazi nema mira. Uspevaju da je nađu, da joj dobacuju, da joj pišu odvratne poruke na društvenim mrežama.
GURANJE SREDNJEG PRSTA U OKO
Ako se režim još pita gde je nestala empatija za Glišića, moguće da su je sami smrvili, i to jednim prstom. Onim srednjim, krvavim, koji su kačili na društvene mreže kao odgovor na slogan protesta “Ruke su vam krvave”. Sposobnost građana da saosećaju sa bilo kim ko ima bilo kakve veze sa vladajućim režimom kopnila je i pred rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Na primer, pred onim što je govorio o Milomiru Janićijeviću, autoprevozniku koji je podržavao studente i kog je vlast gurnula preko ivice. A možda je saosećanje nestalo i kad su izbacili decu iz vrtića u Odžacima jer im roditelji podržavaju opoziciju. Njima ruke jesu krvave i tim krvavim rukama pokazuju srednji prst građanima već dugo, duže nego što su ljudi na ulicama i traže pravdu. I ti krvavi srednji prsti koje su kačili po društvenim mrežama možda deluju kao daleka prošlost, pod naletom događaja kojih je previše u jednom danu, a kamoli životu. Međutim, nisu zaboravljeni, stoje pohranjeni u sećanju svakog ko je već mesecima sluđen, pobunjen i ljut. Uostalom, dobili su ti srednji prsti produžetak u vidu – policijskog pendreka. Dakle, gde je bila empatija režima prema Luki Mihajloviću, studentu kog su pretukli nakon protesta 28. juna? Podsetimo, Luku su pretukli, uhapsili, tukli u marici, naneli mu toliko teške povrede da su policajci morali da ga sprovedu u Kliničko-bolnički centar Zemun. I tek tada upada u zonu sumraka. Jer, našao se neki tužilac koji nije mogao da ga sasluša, naravno, jer je momak u bolnici i čeka ga serija operacija. Ali, gde je bila empatija tužioca koji je izdao nalog da se za Lukom raspiše poternica? Tek deset dana kasnije “pronašli” su ga tamo gde su ga ostavili, u KBC Zemun i momku koji je prebijen, polomljen, operisan i čeka još operacija – stavili lisice, odnosno, lisicama ga vezali za krevet. Pa ni tu nije bio kraj, nego se još policija oglasila saopštenjem u kom tvrdi da Lukina porodica laže. A onda se oglašava Uprava za izvršenje krivičnih sankcija da kaže kako Luki ipak jesu stavili lisice, ali na kratko, kao da je to suština, a ne iživljavanje nad momkom koji je sada na slobodi.
GDE GOD SE OKRENEŠ – SUROVOST
Problem sa utvrđivanjem svih okolnosti pod kojima je građanima Srbije odstranjena mogućnost saosećanja s čovekom koji je doživeo moždani udar pred kamerama jeste i u tome što se može ići jako daleko unazad, sve do samih početaka vladavine Aleksandra Vučića. A može i još dalje, u prethodnu epohu i radikalsku prošlost. Na kraju se ipak sve svodi na nepobitnu činjenicu da živimo u represiji i da joj se ne može umaći. Sa svih su strana stisnuti svi: studenti u blokadi, pobunjeni građani, opozicioni političari, mediji, univerziteti, profesori srednjih i osnovnih škola, autoprevoznici, poljoprivrednici, većinski narod, nacionalne manjine… Niko nije slobodan, ali svi su svesni da nisu slobodni i pružaju otpor. Početkom ovog meseca Srbija se ponovo našla na listi za praćenje zemalja u kojima dolazi do naglog pogoršanja građanskih sloboda CIVICUS Monitora, platforme koja prati najnovija dešavanja u oblasti građanskih sloboda, među kojima su sloboda izražavanja, udruživanja i mirnog okupljanja u 198 zemalja i teritorija. Srbija je ocenjena kao “opstruisan prostor”, što označava srednji nivo ograničenja sloboda. Ovakva ocena odnosi se na okruženje u kojem vlast remeti rad organizacija civilnog društva, demonstranti su izloženi prekomernoj sili, a nezavisni mediji i uređivačka sloboda su ozbiljno ograničeni. Da bi ugušile studentske proteste, srpske vlasti su pokrenule talas nasilja policije i grupa povezanih s vladajućom strankom, uz masovna hapšenja, nadzor i zastrašivanje, navodi se u oceni CIVICUS Monitora…