Danas

PUSTI ŽIVE DA GOVORE, IMAJU VIŠE VREMENA DA SE ISKUPE

Zašto čitati roman „Berači borovnica“ Amande Piters koja pripada Mikmačkom, malobrojnom indijanskom narodu

Kanadska spisateljica Amanda Piters pripada Mikmacima, indijanskom narodu koji je naseljavao istočnu, atlantsku obalu Kanade. Poslednji kanadski popisi stanovništva beleže da ih ima 168.480, neki još govore mikmački jezik, mikčačkio pismo - mikmački hijeroglifi se izgubilo, pišu latinicom.

Amanda Piters zna tek nekoliko reči mikmačkog jezika – „tapatat“ i „pitevej“ što znači krompir i čaj, , piše na engleskom jeziku latinicom. Uostalom, školovana je na tom jeziku, a univerzitetsko obrazovanje je stekla u Santa Feu. Njena porodična saga „Berači borovnica“ kako pitomo, ekološki prihvatljivo deluje naslov njene knjige, objavljene u Laguni u prevodu Dijane Radinović, zapravo je teška priča o usponima i padovima indijanske porodice na čijoj unutrašnjoj koheziji, međusobnoj podršci i ljubavi članova porodice možemo samo da pozavidimo. Elem, otac, majka, petoro dece: Ben, Mej, Čarli, Džo i Rubi. Svake godine porodica zarađuje za preživljavanje na dve lokacije: u Mejnu beru borovnice i žive u brvnari u kojoj nezaboravne mirise i atmosferu stvara majka i u Novoj Škotskoj, odakle potiču, gde na plantažama beru jabuke i pružaju usluge bogatim lovcima. Na stolu uvek ima hrane, deca se prema mogućnostima uključuju u sezonske poslove. Dečaci čeznu da ih otac prihvati kao asistente u lovu na jelena. U trenutku kad najstariji Ben ima trinaest godina, Mej jedanaest, Čarli devet, Džo šest, a Rubi četiri, tokom sezone branja borovnica Rubi nestaje. Iako je potraga za devojčicom obimna, u nju su uključeni berači borovnica, devojčici se gubi svaki trag. Godinama će braća pretraživati okolne šumarke, polja, mlado rastinje, grmlje ne bi li pronašli neki dokaz, parče haljinice, kost, bilo šta. Bezuspešno. Majka i Džo su iz samo njima znanih uverenja sigurni da je Rubi živa. Šta se dogodilo sa Rubi? Jedna utučena, u život razočarana žena, koja je redom pobacivala svu začetu decu, krstarila je putem broj 9 i ugledala malu zamišljenu devojčicu kako sedi na jednom kamenu između polja borovnica. Uzela je dete. Sebe je ubedila da je dete napušteno. Njen muž sudija je pribavio dokumente prema kojima je devojčica rođena 21. avgusta. Dakle, jedan beli sudija je sarađivao sa umom poremećenom svojom ženom. Čuvao je svoj mir. Devojčici su dali ime Norma. Pazili su je. Malo preterano. Dete je zapravo skrivano. Promenili su adresu, uništili porodične slike kako ne bi bilo dokaza da Norma u prve četiri godine nije bila deo porodice, komunicirali su sa jako malo ljudi. Ispostaviće se da su njena sestra Džun i sestrina partnerka znale šta se dogodilo. One su bile čuvarke tajne. Pametna indijanska devojčica ide u školu, raste u atmosferi u kojoj ima malo životne radosti. Majkine stalne glavobolje se pripisuju nesrećnom iskustvu sa gubljenjem beba. Rubi/Norma ima čudne snove. Zapravo njena sećanja na biološku porodicu vaskrsavaju u njenim snovima. Ona izmišlja svoju drugaricu koju zove Rubi i njenog brata Džoa. Kao malena piše dnevnik kome poverava svoje snove. Odrasli negiraju njene snove, tvrde da svi imaju čudne snove i da to nema veze sa realnošću…