Vreme

INTERVJU: ARHITEKTA PROF. BRANISLAV MITROVIĆ

Muzej koji se ne nameće prostoru

Novi objekti su zamišljeni kao “nevidljivi”, ukopani u teren, čime je omogućeno očuvanje neprekinute vizure zelenog tepiha od Brankovog mosta do hotela “Jugoslavija”. Dakle, hteli smo da se u najvećoj meri eliminiše pritisak novih objekata.

Ukopavanje omogućava da vizure ostanu otvorene, da priroda zadrži dominaciju, a da se arhitektura integriše nenametljivo.
Pobedničko idejno rešenje na međunarodnom, otvorenom, anonimnom urbanističko – arhitektonskom konkursu za područje “Parka prijateljstva” – Ušće, kao i za idejno rešenje nove zgrade Prirodnjačkog muzeja, rad je akademika i profesora Branislava Mitrovića i arhitektonskog studija “MITarh”. Učesnici su imali dva zadatka. Prvi je bio urbanistički, da ponude lokacije za Prirodnjački muzej i Muzej umetnosti 21. veka, Akvarijum i panoramski točak na području od 60 hektara oivičenom Brankovim mostom, Bulevarom Nikole Tesle, hotelom “Jugoslavija” i šetalištem uz Dunav i Savu. Drugi zadatak je bio arhitektonski – da daju rešenje za novo zdanje Prirodnjačkog muzeja koji će se prostirati na 15.000 kvadratnih metara. Javnost smatra da će stotine stabala biti posečeno da bi nikli cigla i beton, i da se pod uređenjem Ušća krije još jedan naprednjački urbanizam. Bio je to povod za razgovor sa akademikom, emeritusom Branislavom Mitrovićem, jednim od najznačajnijih savremenih srpskih arhitekata.
Konkurs se odnosio na prostor od oko 60 hektara. Kako ste po njemu rasporedili zadate objekte?
– Urbanističko- arhitektonski konkurs za područje “Parka prijateljstva” – Ušće predstavljao je izuzetno kompleksan i odgovoran zadatak. Sam proces, uključujući rad žirija i odluku o dodeli prve nagrade, sproveden je potpuno transparentno i javnosti je dostupan uvid u svih 18 konkursnih radova. Konkursni program je zasnovan na temeljima prethodnog Generalnog urbanističkog plana i projektnog zadatka, a njegova priprema trajala je više od godinu dana. Od učesnika je očekivano da sagledaju problematiku i ponude adekvatne lokacije za više kulturnih, edukativnih i rekreativnih sadržaja – pre svega za novu zgradu Prirodnjačkog muzeja, Akvarijum, potencijalnu ekstenziju Muzeja savremene umetnosti (odnosno budući Muzej 21. veka), kao i niz javnih površina u funkciji obrazovanja, zadržavanja i pešačenja. Lokacija za Panoramski točak bila je deo konkursnog zadatka od koga se kasnije odustalo. Naš pristup ovom prostoru nije posmatrao zadate sadržaje kao izolovane entitete, već kao sastavne delove pažljivo komponovanog javnog pejzaža. Smernice projekta proizilazile su iz poštovanja zatečene morfologije terena, prirodne vegetacije, odnosa prema reci, kao i memorije mesta. Centralna aleja Parka prijateljstva je uzeta kao inicijalna osovina i osnovni pravac buduće prostorne matrice. Ova osovina nije tretirana samo kao fizički orijentir, već kao temelj simboličke i funkcionalne integracije celog prostora. Prostorni koncept koji smo ponudili imao je za cilj da stvori međuodnose između prostora, arhitekture i prirodnog okruženja. Novi sadržaji pažljivo su uklopljeni da ne dominiraju, već da se povuku pred prirodom i istorijom mesta. Takvom postavkom omogućeno je da prostor Parka prijateljstva bude integrisan kao inicijalna matrica koja ne prekida, već obogaćuje i funkcionalno povezuje širu urbanu celinu.
Nova zgrada Prirodnjačkog muzeja je u bukvalnom smislu ukopana u zemlju?
– Naš koncept se zasniva na ideji da se ne unosi nova, vidljiva arhitektonska forma koja bi konkurisala postojećim kultnim građevinama srpske/jugoslovenske arhitekture – Muzeju savremene umetnosti i zdanju Saveznog izvršnog veća. Umesto toga, novi objekti su zamišljeni kao “nevidljivi”, ukopani u teren, čime je omogućeno očuvanje neprekinute vizure zelenog tepiha od Brankovog mosta do hotela “Jugoslavija”. Znači, hteli smo da se u najvećoj meri eliminiše pritisak novih objekata. Ukopavanje omogućava da vizure ostanu otvorene, da priroda zadrži dominaciju, a da se arhitektura integriše nenametljivo. Nismo težili monumentalnosti, već arhitekturi koja ne emituje odsjaj i refleksiju novih fasada, ne remeti postojeći prirodni balans. Prirodnjački muzej je zamišljen kao objekt koji se ne nameće prostoru, već ga dopunjuje i psihološki stvara utisak zelenog pejzaža.
Javnost vam zamera da ste izabrali teren koji je klizište i koji je pošumljen, navodi se i seča 300 stabala iako ih je već sad premalo, a ceo poduhvat se smatra nepotrebnim u situaciji kad postoje delovi prestonice bez kanalizacije. Međutim, vi ste, što bi se reklo, samo sprovodili zadati zadatak…
– Javnost treba da bude objektivno informisana o svim aspektima projekta, pa da onda objektivno zaključuje. Ja ne sprovodim ničiji zadatak, nego sam samo kao slobodni arhitekta učestvovao na javno raspisanom konkursu i slučajno dobio prvu nagradu, jer je žiri procenio da je to najprihvatljiviji odgovor za jednu ovako dragocenu i osetljivu lokaciju. Arhitektura koja ignoriše teren, zemljište, vegetaciju i pamćenje prostora nije odgovorna arhitektura. Teren na Ušću nije klizište u inženjerskom smislu, već stabilna rečna terasa sa poznatom strukturom slojeva. Kada je reč o vegetaciji, naš pristup bio je da intervenišemo minimalno – objekti su ukopavani radi očuvanja pejzaža. Uvećanje površina pod zelenilom je projektna obaveza koja se mora dokazati realizacijom. Konačno, moram da napomenem da se ne radi o seči 300 stabala, što je višestruko uveličana brojka, za koju ne znam u kakve svrhe može da služi.
Ministarstvo finansija tvrdi da će na Ušću biti više zelenila nego što ga je sad. Međutim, javnost ne veruje toj informaciji, delom i zato što, s razlogom, ne veruje bilo kojoj najavi aktuelne vlasti.
– Pitanje poverenja između javnosti i vlasti nije u domenu stručnog projektovanja i na ovom mestu bih se uzdržao od političkih komentara. Govorimo o arhitektonsko-urbanističkom pitanju koje je, nažalost, često nepotrebno ispolitizovano. Kao eksponirani član ispred projektantskog tima, mogu da tvrdim da će broj stabala biti povećan i to sadnicama većeg uzrasta sa predviđenim sistemom za navodnjavanje kako bi se osigurao njihov opstanak. Uvećanje fonda stabala je suštinski deo arhitektonskog koncepta. Ako arhitektura nije u službi pejzaža, onda je u sukobu sa prostorom, to sebi ne možemo dopustiti na ovako osetljivom mestu…