Vreme

OPŠTA OPASNOST: PROMET OTPADNIM ULJEM

Kol’ko ti treba otpadnog ulja

Bez obzira na to što je otpadno ulje izuzetno opasna materija, koja može da zagadi i vodu, i zemljište i vazduh, ono se bez ikakvog problema prometuje i razvozi po Srbiji, a sirotinja, ili oni koji ne žele da plate, greju tim uljem svoje kuće ili proizvodne hale, radionice...

Bio sam na ivici da zagazim u ozbiljan kriminal – od šest meseci do pet godina zatvora, plus novčana kazna. Trebalo je samo da zaključim poslove koje sam ugovarao preko Fejsbuka i rešim problem grejanja za svoju nepostojeću kuću u Žarkovu. “To je originalna peć na ulje, za 350-400 kvadrata. Terala je jedan auto-servis koji je banka oduzela. Ja sam to kupio na licitaciji”, pričao mi je prodavac peći za etažno grejanje “na prerađeno ulje sa svim fi lterima”. Samo dve hiljade evra – kaže da ju je i on toliko platio na licitaciji. Naravno da sam bio zainteresovan, ne rešava se pitanje grejanja nepostojeće kuće u Žarkovu svakog dana. Prodavac peći nije imao to prerađeno (otpadno) motorno ulje na prodaju, ali me je posavetovao da “ima toga da se kupi, ko ima auto-servis”. Nisam čak ni morao da idem do auto-servisa. Našao sam drugi oglas – čovek prodaje otpadno motorno ulje. Pita koliko mi treba. Bure od 200 litara otpadnog ulja ceni na 7000 dinara, a prevoz do Žarkova još 4000. Pomislih, više nego povoljno. Ko zna koliko bih uštedeo uz ovakvo grejanje svoje kuće, da postoji. Verovatno bismo i moja porodica i ja počeli da obolevamo, pa ubrzo i da umiremo od kancera pluća, ali, bože moj… Za svaki slučaj, ostavio sam i pitanje na jednoj od Fejsbuk grupa – da li neko prodaje otpadno ulje. U roku od pola sata, već sam imao tri ponude. Sva je sreća i po mene i po moje sagovornike, nesuđene trgovce, da sam se tu zaustavio. “Ko protivno propisima (…) prevozi, prerađuje, odlaže, sakuplja ili skladišti takve (opasne) materije ili otpatke, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom”, piše u Krivičnom zakoniku. A mi smo u prethodnom primeru imali i prevoz, i odlaganje, i sakupljanje, i skladištenje. Dovoljno za više godina robije, bar tako piše u propisima… Pa šta ako piše, rekao bi predsednik države, piše i na tarabi. I zaista: bez obzira na to što je otpadno ulje (izuzetno) opasna materija, koja može da zagadi i vodu, i zemljište, i vazduh, ono se bez ikakvog problema prometuje i razvozi po Srbiji, a sirotinja, ili oni koji ne žele da plate, greju tim uljem svoje kuće ili proizvodne hale, radionice i slično.
OTKUD TO ULJE MEĐ’ NARODOM
Tu u pomoć, najpre, moramo da pozovemo brojke. I one zvanične su katastrofalne (i zastarele), o nezvaničnim bolje i da ne pričamo. Dakle, ako nekog zanima koliko Srbija ima motornog ulja na tržištu, taj podatak će naći kod Agencije za zaštitu životne sredine, ali – za 2023. godinu. To su poslednji dostupni podaci. Te godine je, zvanično, na tržištu bilo 40.311 tona ulja. Šta se s tim uljem desilo? Prema zvaničnim podacima, ukupno 440 tona ovog ulja je prerađeno, odnosno ponovo iskorišćeno, dok je 1660 tona otpadnog ulja izvezeno. Šta je onda sa ostalih 38.000 tona otpadnog ulja? Najkraći odgovor glasi: bog će ga znati. Nešto je potrošeno tokom rada mašina, nešto je iscurilo, nešto je isparilo, a ostatak je završio u vodotokovima, u zemljištu, a najviše – nakon spaljivanja, zbog grejanja – u plućima građana Srbije. Problem je, naravno, još i veći: u ovu računicu ne ulazi neprijavljena – švercovana – količina motornog ulja koje završi u Srbiji. I ta 2023. godina nije izolovan slučaj. Na desetine hiljada tona – na desetine miliona litara – otpadnog ulja “nestane” na ovaj način svake godine u Srbiji. I – nikom ništa. Bude povremeno i nekih ad-hok akcija, pa tako na sajtu Ministarstva za zaštitu životne sredine saznajemo da je davne 2022. godine inspekcija u Beogradu utvrdila “da su dva auto-servisa koristila kotao za grejanje na otpadno ulje, zbog čega su protiv odgovornih lica podneti zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom sudskom organu i sačinjena rešenja o zabrani termičkog tretmana otpada, sa nalogom o predaji otpadnog ulja ovlašćenom licu”, a da su u više autoservisa konstatovane “nezakonitosti u upravljanju otpadnim motornim uljima u vidu neposedovanja izrađenog Plana upravljanja otpadom, Izveštaja o ispitivanju otpada ili se otpad neadekvatno skladišti i ne predaje ovlašćenom licu za upravljanje otpadom. Takođe je utvrđeno da pojedini auto-servisi ne vode evidenciju o otpadu koji nastaje i koji se predaje, niti imaju određeno odgovorno lice za upravljanje otpadom”. Ovakve kontrole su dovoljne da sistem funkcioniše, zar ne? Hteli smo ovo da pitamo nekoga iz Ministarstva. Hteli smo i da ih pitamo da li su nakon 2022. radili slične kontrole, šta su pronašli, koliko je prekršajnih i krivičnih prijava napisano, kako su ti postupci okončani, međutim, Ministarstvo je ostalo nemo na naša pitanja. Nisu bili jedini. Na pitanja novinara “Vremena” nisu odgovorili, niti su hteli da obezbede sagovornika, ni Agencija za zaštitu životne sredine, ni Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, niti Privredna komora Srbije. No, vratimo se na početak.
GDE NASTAJU PROBLEMI
Na papiru – problema nema. Uvoznik ili proizvođač ulja mora da plati naknadu od 12 dinara po kilogramu za upravljanje onim što kasnije od tog ulja nastane – opasni otpad, odnosno otpadno ulje. Dakle, naknada se plaća na ime pokrića troškova upravljanja otpadnim uljima. Koliko je to para? Računica je jednostavna – za pomenutih 40.000 tona ulja iz 2023. godine, naknada iznosi 480 miliona dinara, odnosno, nešto više od četiri miliona evra. Te pare bi trebalo da se potroše na zbrinjavanje otpadnog ulja. E, tu nastaju problemi. “Mi trenutno uopšte nemamo nikakvu preradu otpadnog ulja, u smislu rerafi nacije ili regeneracije, što je ranije radila Rafi – nerija na’ e. Jedino što trenutno postoji jeste energetsko iskorištenje u cementari u Beočinu – to je jedino što je u skladu sa zakonom osim izvoza tog otpada. Novac koji se dobija plaćanjem naknade za svaki kilogram ulja trebalo bi da odlazi reciklerima, ali pošto ih mi trenutno nemamo, taj novac onda završava negde drugde, jer pravo na tu naknadu nema onaj ko sakuplja ili razvozi to ulje”, kaže za “Vreme” Marko Rokvić, specijalista za upravljanje otpadom i vlasnik agencije za ekološko savetovanje “Green Group”. Novac koji se prikupi naplatom naknade, dakle, odlazi u budžet, i odatle se troši na neke druge namene, a ne za ono za šta je prikupljen. Od korišćenog motornog ulja se preradom dobija bazno ulje, koje se potom ponovo stavlja na tržište. Međutim, pošto takvo postrojenje ne postoji u Srbiji, jedine dve opcije za sve koji poseduju otpadno ulje jesu da se to ulje ili preveze u cementaru na spaljivanje, ili da se izveze iz zemlje. Kako kaže više izvora “Vremena”, proces izvoza opasnog i drugog otpada iz Srbije je u poslednje vreme izuzetno zakomplikovan, tako da je i ta opcija umnogome postala problematična i nedostupna. Tu stižemo i do sledećeg problema. Iako su uvoznici i proizvođači već platili naknadu da bi se neko pobrinuo za otpadno ulje, u praksi svi “generatori” otpada (svi autoservisi koji zamenom ulja postaju ponosni vlasnici onoga što istoče iz motora) moraju da plate operaterima za odnošenje i zbrinjavanje tog ulja – operaterima koji imaju dozvole za sakupljanje, transport i skladištenje opasnog otpada… Kako kaže jedan od sagovornika “Vremena”, operateru je neophodno platiti bar 35 dinara po litru otpadnog ulja – manji operateri traže i više – plus 1,2 evra po pređenom kilometru. To u praksi znači da ukoliko se auto-serviser nalazi na 200 kilometara od Beograda i generisao je samo tonu otpadnog ulja, za zbrinjavanje tog ulja bilo bi potrebno skoro 800 evra. A i to je daleko od konačne računice. Po zakonu, svi “generatori” koji sakupe više od 200 kg opasnog otpada dužni su da imaju obeleženi magacin opasnog otpada, plan upravljanja otpadom, moraju da urade tzv. karakterizaciju otpada, odnosno, da im laboratorija potvrdi da je zaista reč o otpadnom motornom ulju, da vode dnevnu evidenciju i predaju godišnji izveštaj Agenciji… I sve to – uprkos pomenutoj, već naplaćenoj naknadi – moraju da ponovo plaćaju ti “generatori”, odnosno, auto-serviseri. A i kad sve to urade, onda moraju i nekako da se organizuju zajedno sa svojom konkurencijom, drugim serviserima, da udruže svoj otpad i zajedno ga predaju operateru da ga odveze, pošto, kako nam kažu, operateri neće da se “cimaju” za male količine ulja. Kada, sa jedne strane, posmatramo prosečnu auto-radionicu, koja je tek nešto malo više od modifi kovane garaže pored majstorove kuće, a sa druge svu ovu silu propisa koju taj majstor mora da primeni, teško možemo naći scenario u kome se te dve slike poklapaju.
POSLOVANJE “NA CRNO” I DRUGA SNALAŽENJA
Nasuprot celoj ovoj skalameriji od “sistema”, postoji i mnogo jednostavnija mogućnost – da se Agenciji za zaštitu životne sredine jednostavno prijavi mnogo manje otpadnog ulja, a ostatak proda “na crno”, tipovima poput mene, koji bi da greju svoju kuću u Žarkovu. “Idite, pokazaću vam, jedan veliki servis u Beogradu prijavljuje Agenciji da je generisao tonu otpadnog ulja godišnje. A vi idite i sedite tamo dva sata i videćete da je on za dva sata uradio desetak malih servisa, i u svakom malom servisu ispustio 3-4 litre ulja, pomnožite to sa brojem radnih sati i brojem radnih dana, pa ćete videti da je za godinu dana generisao ne jednu tonu, koliko je prijavio, nego 30-40 tona otpadnog ulja”, kaže jedan izvor “Vremena”. Još “elegantniji” način jeste i samo poslovanje “na crno” – servisiraš automobile i nisu ti potrebne ni dozvole, ni poseban magacin, ni plan upravljanja otpadom, a imaš i dodatnu zaradu od prodaje otpadnog ulja; narod nek se snađe šta će da udiše. Ovakvih nelegalnih servisa ima više hiljada u Srbiji, kaže za “Vreme” Aleksandra Đurišić, menadžerka udruženja “Autoservisi Srbije”. “Postoje mesta u Srbiji u kojima je više nelegalnih nego legalnih auto-servisa. Negde je reč o malim garažama, ali, na primer, u predgrađu Beograda postoji ozbiljan servis sa šest dizalica koji radi potpuno ilegalno. On generiše na tone otpadnog ulja godišnje, ali to apsolutno nikome ne prijavljuje, niti je predmet bilo kakvih kontrola, jer inspekcije kontrolišu isključivo registrovane radionice”, kaže Đurišićeva i dodaje da se takvi servisi bez problema reklamiraju i obeležavaju svoje radionice na gugl-mapama. Reč je o ogromnim količinama ulja koje nestaju na taj način, kaže ona. “U glavama nekih ljudi to nije krivično delo – ozbiljan broj ljudi na takvo ulje gleda kao energent i oni ne vide nikakav problem sa time da ga kupe, prodaju, preprodaju, da ponude da dođu da ti ga otkupe… Ljudi izjavljuju neverovatne stvari, iz neznanja, što pokazuje da je edukacija apsolutno neophodna: recimo, čovek je izjavio policiji da se on ne greje na to ulje, nego da ga koristi da podmazuje plugove celom selu, za obradu zemlje. Drugi je rekao da se ne greje on, nego da je dao komšiji da greje plastenik. Kad sam to čula, umalo mi nije pozlilo”, priča Aleksandra Đurišić. Marko Rokvić iz “Green group” ističe da čak i ako se nekim čudom crno tržište spreči ovog trenutka, i dalje ne postoji rešenje za otpadno ulje. “Postoje gomile ulja koje stoje i niko ga ne otkupljuje, niko ga ne loži, puni su nam magacini buradi i firme to neće da plate. Jedino što smo na taj način uradili jeste da smo grupisali taj otpad na mnogo mesta, ali to nije rešenje. Mora da postoji nekoliko koraka koji prosto simultano idu – u ovom trenutku se mora omogućiti izvoz ulja po nekoj jednostavnijoj proceduri jer ovo sada apsolutno ne vodi ničemu. Sada je već ekonomsko i strateško pitanje da li ćemo ikada imati neko postrojenje za preradu tog ulja”, kaže Rokvić…