Danas
NEDOSTATAK EMPATIJE I BAHATOST PREMA ŽRTVAMA
Šta žrtve silovanja preživljavaju u institucijama nakon što prijave krivično delo
Nedostatak empatije, grubost u ophođenju i ponašanju, pa čak i optužbe na račun žrtve, samo su deo onoga što žrtve silovanja preživljavaju u institucijama nakon što prijave krivično delo.
O tome govori novo istraživanje BIRN-a, odnosno ispovest žrtve koja je nailazila samo na oholost i nerazumevanje prilikom prijavljivanja ovog krivičnog dela nadležnim organima. Retraumatizacija je nešto o čemu se malo priča, a sistemski bi moralo da se menja. „Dve traume: silovanje i prijavljivanje“ naziv je novog istraživanja BIRN-a, u kojem žrtva silovanja detaljno opisuje probleme i nelagodnosti koje su joj se dogodile kada je delo prijavila policiji. Naime, žrtva, čije je ime poznato redakciji BIRN-a, je navela da zbog postupanja nadležnih tokom procesa prijave ide na terapije, zbog pretrpljene traume. Kako je objasnila, problemi su počeli još u lokalnoj policijskoj stanici (delo se nije dogodilo u Beogradu), iz koje su je ubrzo prebacili u Policijsku upravu „29. novembar“ u Beogradu, gde je postupanje pojedinih pripadnika policije produbilo njenu traumu. Navela je da je u stanici „29. novembar“ jedna inspektorka imala krajnje odbojan stav prema njoj, kao i da joj je postavljala pitanja poput: „Zašto nisi ranije pobegla?“; „Da li si videla oružje kojim ti je pretio?“; „Zašto si išla s njim…“, da bi je na kraju i optužila da je sa napadač em išla zbog para. Pravnica Autonomnog ženskog centra (AŽC) Vanja Macanović navodi za Danas da su iskustva žena, nažalost, uglavnom takva kako je opisano u istraživanju BIRN-a. „Taj tretman, koji je jednostavno užasan, i od strane medicinskih radnika, policije, tužilaštva, to neverovanje, optuživanje. Žene u policiji često odgovaraju od podnošenja prijave i predočava im se da će se protiv nje pokrenuti postupak za lažno prijavljivanje, ako se ne dokaže da je silovana. Sa ovakvim načinom na koje se žrtve tretiraju u većini slučajeva i ne uspe da se dokaže, zato što prođe puno vremena od uzimanja dokaza, zbog čega slučajevi propadaju“, objašnjava Macanović. Naša sagovornica smatra da je ovakva praksa prisutna prvenstveno zbog toga što profesionalci koji treba da se bave time nisu adekvatno edukovani kako treba da se postupa sa žrtvom. „Ceo onaj razgovor koji je prenesen je jako traumatičan, ali to zapravo i jeste tako, nema uopšte empatije, nažalost. Žrtve se osećaju ranjivo i očekuju minimum ljudskosti, koju ne dobijaju. Ono što smo mi takođe saznale je da se radi i poligrafsko ispitivanje žrtava silovanja, koji je dodatni užas koji se sprovodi u Srbiji, ne znam da li ijedna druga država to radi“, ukazuje Macanović. Ona navodi da se tokom istrage jednog slučaja silovanja, koji se dogodio pre par godina u Nišu, policija javno i „ponosno“ objavila kako su poligrafski ispitivali žrtvu silovanja, kako bi potvrdili da je prijava lažna. „Žrtvama silovanja se prosto ne veruje. Kada loše prođu u institucijama, onda dođu kod nas, neće nam se javiti žene koje su dobile podršku od institucija. Javljaju nam se u zavisnosti koliko znaju za nas. Eventualno može da se pruži neka vrsta podrš ke, pokušavamo da razgovaramo sa ženama i to je đavolji izbor, da li da prijavi ili ne, jer ako to uradi prolazi ovakvu torturu kroz institucije, ako ne prijavi onda ostaje žal da nije zaustavila nekog ko će verovatno to ponoviti“, zaključuje Macanović. Predsednica i poslanica Pokreta „Rešenje za Srbiju – Struka“ i pukovnica policije u penziji Slavica Radovanović objašnjava za Danas da je procedura postupanja policije sa žrtvom silovanja takva da kada žrtva dolazi da prijavi delo, dežurni inspektor u stanici od nje uzima izjavu o okolnostima događaja, kao i da se vodi računa da to radi osoba ženskog pola…
„Da li vam je potrebna pomoć?“
Slavica Radovanović (na fotografiji) ističe da je neophodno upitati žrtvu da li joj je potrebna pomoć, da li želi negde da se skloni, pozvati relevantne institucije ako joj treba psiho-socijalna pomoć, a čak i sarađivati sa nevladinim sektorom, za koji kaže da je uložio vreme i trud da se senzibilišu predstavnici institucija, posebno MUP-a. „Ne treba bežati od toga da se pozovu NVO koje mogu pomoći žrtvama koje nemaju mogućnosti da same to prolaze, čak ni materijalno, a da ne pričam o psihičkom stanju u kom se žrtva tada nalazi. Moramo da to krivično delo stavimo na vrh krivičnih dela na koja treba obratiti pažnju i poboljšati i pristup prema žrtvama i hitnost u postupanju“, zaključuje Radovanović.
