Danas

BEZOBRAZNO I CINIČNO JE REĆI DA SE NIŠTA NIJE DESILO

Profesor Zoran Radovanović za Danas o protestu 15. marta, kada je, kako tvrde građani, korišćen zvučni top

Danas se navršilo tačno dva meseca od, prema tvrdnjama učesnika, upotrebe zvučnog topa na najmasovnijem protestu u Beogradu ikada i to u trenutku odavanja pošte ubijenima u padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, u novembru prošle godine.

Mnogi građani zatražili su lekarsku pomoć zbog toga, svedočili o svom iskustvu – šta su čuli, kako im je bilo, bez obzira na to što Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, ne propušta priliku da negira ono što se, prema tvrdnjama ljudi koju su to osetili na svojoj koži, desilo. Profesor Zoran Radovanović, epidemiolog, sa svojom suprugom bio je na tom studentskom protestu u kojem su masovno učestvovali građani Srbije. Posle dvomesečne distance, on za Danas kaže: „Petnaesti mart ove godine ostaće upamćen kao najmasovniji skup u dugoj istoriji Srbije. Prema Rojtersu, na ulicama Beograda se 15. marta našlo 325.000 građana Srbije, a vrlo sličnu procenu daje i respektabilniji od drugih izvora – Arhiv javnih skupova. To je bila veličanstvena manifestacija želja i htenja naroda spremnog da preuzme rizik i pasivnim otporom se suprotstavi okrutnosti jednog do bola korumpiranog i represivnog režima“, priča Radovanović. Prema njegovim rečima, pogled na sva ta ozarena lica ispunjena nadom bio je, sam po sebi, jedinstven doživljaj. „Pritom ne mislim na osećaj snage koju daje pripadnost velikoj grupi ljudi, već na metafizički osećaj lepote koja je iz tih ljudi isijavala. Bili smo svesni da smo na pravoj strani, da ispunjavamo dužnost prema svojoj zemlji i da se suprotstavljamo zlu. Ta etička utemeljenost pružala nam je posebnu satisfakciju. Nahodao sam se po protestima tokom poslednje tri i po decenije. Bilo je uvek optimizma, odlučnosti i ponesenosti, ali svedočim da su studentski protesti svemu tome dodali – kao nov kvalitet – lekovitu i dragocenu dozu mladalačkog šarma, veselosti i, čak, razdraganosti. Dodao bih, i notu sprdnje prema zvaničnicima, što mora da je posebno iritiralo Vođu“, opisuje naš sagovornik. Supruga i ja, kako dodaje, smo bili u ulici Kralja Milana, preko puta „Beograđanke“. „Trajala je ćutnja. Kao i uvek kada se odaje pošta žrtvama srušene nadstrešnice, atmosfera je bila dostojanstvena i svečana, poput molitve. Razdirući i sveprožimajući zvuk koji je prekinuo tišinu bio je najprodorniji i najneprijatniji koji sam ikada čuo. Odmah posle incidenta opisao sam ga za neki medij kao da nam se neko ogromnom brzinom približava, ždo daskež turirajući moćan motocikl. Stajali smo na kolovozu, uz samu ivicu trotoara. Nije nas niko pojedinačno gurnuo, već nas je pogodio snažan obrušavajući cunami naglo pokrenutih tela. Pali smo, jer su nam stopala ostala uz ivičnjak. Pregazilo nas je nekoliko građana, ali je sve trajalo samo tri, četiri sekunde. Ljudi su se vratili i pomogli nam da ustanemo. Svi su bili zbunjeni, ali međusobno ljubazni i puni empatije“, seća se Radovanović. Kaže da da su pali, pa se digli, bez posledica vrednih priče. „Mene je, doduše, još danima boluckao nagnječen kuk, a supruga se žalila na ugruvanost i odranije osetljivu kičmu. Ona je i cele noći držala lavor kraj kreveta, jer je ose- ćala jak nagon za povraćanjem. Ne znam koje je sredstvo korišćeno za stvaranje panike. Vučićević i njegov gost Đukanović su u realnom vremenu – dok se sve to dešavalo – na TV Informer pominjali zvučni top, likujući zbog nastalog haosa. Logično bi bilo da od njih pođe tužilac željan istine. Bezobrazan cinizam je tvrdnja da se ništa nije desilo, odnosno – još apsurdnije – da je reč o uigranoj koreografski vešto izvedenoj predstavi. Takav savršeno sinhronizovan efekat ne bi uspeo da izazove ni Veljko Bulajić, čak i kada bi mesec dana muštrao na dril naviknute najposluš nije vojnike iz garnizona širom naše bivše države“, navodi on. Radovanović dodaje da su dvojica vođa vladajuće koalicije – Vučić i Dačić – izgubili, ako su ikada i imali, oreol ozbiljnih političara i sveli su se na komične figure. „Poznavaocima istorije filma biće dovoljno ako ih podsetim na Pata i Patašona, odnosno na Stanlija i Olija, a ljubiteljima Karla Maja bliska su imena junaka sa Divljeg zapada, Dugajlije Dejvija i Debeljka Džemija. Ta kamara neistina sa kojom bestidno izlaze u javnost ne samo da je za obojicu ponižavajuća, već bi u normalnoj sredini označila definitivan sraman kraj njihovih političkih karijera. Ovde opstaju, a zbog tog žtransfera blamaž svi mi moramo da se stidimo. Treba li da podsećam da zvučne topove i slične naprave navodno nemamo, pa da su neraspakovani u magacinima, pa da su, doduše, u operativnom stanju, ali da ih nema na ulicama, pa da ih ipak ima – viđeni su i ispred Narodne skupštine – ali da nisu upotrebljeni? Vučiću su puna usta laganja, laži i lažova. To je jedna otužna autoprojekcija“, ocenjuje naš sagovornik i dodaje:…