Danas

BRANKO KUKIĆ, PISAC I IZDAVAČ KNJIGA

Lepi nesrećni dani jedne mladosti

O novim „kriterijumima“ za otkup knjiga neprihvatljivim izdavačima, o studentskom protestu, umetnosti kao kroćenju haosa. Imati poneku knjigu iz elegantnih izdanja Gradca, koje je dizajnirao legendarni Mile Grozdanić, odlika je svake dobre kućne biblioteke, a za pojedine od njih pasija je imati sve brojeve časopisa Gradac.

Međutim, bez tih knjiga ostaće one druge – javne biblioteke. Naime, uslovi ovogodišnjeg otkupa su takvi da je većina udruženja izdavača čiji članovi su oni najznačajniji za domać u kulturu rešila da ga bojkotuje i to obrazložila u nekoliko saopštenja, pokušavajući da i javnosti i nadležnima, pre svega Ministarstvu kulture koje otkup organizuje, predoči šta su problemi i predloži kako ih rešiti. Odgovora, međutim, nije bilo. Štaviše, u međuvremenu je obznanjeno da su poništeni i konkursi iz oblasti savremenog stvaralaštva na nivou grada, a rezultati republičkog konkursa nisu objavljeni iako je po procedurama prošlo dva meseca od kada su poslednji projekti na ovaj konkurs prijavljeni. Vrhunac je da je obesmišljen i program srpske prestonice kulture što je ove godine trebalo da bude Zrenjanin jer je i konkurs za sredstva za programe u ovom projektu poništen. U takvoj klimi za kulturu, ali i svim onim dešavanjima koja je prate, odnosno opštoj krizi u ovdašnjem društvu razgovarali smo sa piscem i izdavačem, urednikom izdavačke kuće i časopisa Gradac Brankom Kukićem.
Šta sve oni koji su propisali pravila otkupa ne znaju o knjigama i izdavaš tvu, a može im biti korisna smernica?
– U ovom važnom pitanju izdavaštva javno sam govorio više puta. I sada tvrdim da je sistem otkupa knjiga u osnovi nelogičan i pogrešan. Prvo, pogreš an je kriterijum otkupa. Naime, kompetencije komisije za otkup su u drugom planu umesto da budu u prvom. Komisija (pod uslovom da bude stručna – kod nas su sve komisije „stručne“) predlaže knjige koje treba otkupiti, ali konačnu odluku o kupovini donose bibliotekari, koji su u većini slučajeva neobrazovani i neobavešteni, pa se uglavnom događa da se najvažnije knjige otkupljuju u najmanjem broju primeraka. Ispada da je stručna komisija u stvari servis čija je stručnost u drugom planu, umesto da bude obrnuto. Drugo, država od izdavač a traži rabat veći od onoga koji traže knjižare. Ukidanje rabata bi bio dodatni stimulans za izdavače. Ali ovde je država uvek ona koja zakida onome ko ulaže i proizvodi. Treće, država bi morala da razlikuje one izdavače čija je osnovna namera da namlate pare, koji objavljuju belosvetske hitove i treš, od onih koji izdavaštvo razumeju kao najvažniji segment kulture, koji jednoj kulturi daju smisao, vrednost i značaj. Zbog toga Gradac decenijama trpi posledice ovakvog odnosa prema otkupu. A što se bojkota otkupa tiče, interesantno je da ga bojkotuju i oni koji su svih ovih godina mlatili velike pare za svoja kvalitativno sumnjiva izdanja. Među njima ima i onih vlasnika izdavačkih kuća koji su učešćem u ranijim vlastima bili u prilici da menjaju pravila otkupa, ali nisu ništa preduzeli. A ja sam, kažem, od početka tvrdio da je način otkupa poguban, poražavajući i potcenjivački za važne i profesionalne izdavače.
A šta sa „kriterijumom“, po ingenioznoj zamisli Ministarstva kulture, da knjige treba da budu na ćirilici da bi se našle u otkupu?
To je direktno ugrožavanje jedne kulture koja ima prednost da su Ustavom zagarantovana dva pisma. To govori o nerazumevanju dobre strane ove mogućnosti. U našoj kulturi uvek je bilo više „spasilaca“ od onih koje treba spašavati. Ovom „genijalnom spasilač kom intervencijom“ još više se stimuliše nepismenost, koja inače dosti- že nivo zatucanosti kao modela našeg savremenog života. Srbija je postala zona u kojoj ima više „maučnika“ nego naučnika, kako je svojevremeno govorio Vinaver. Umesto da ravnopravna upotreba dva pisma bude prednost, to postaje putokaz politikantske stranputice. Sama pomisao da se latinično pismo dovodi u pitanje jeste ugrožavanje čitave latinske kulture, kulture koja je formirala najbolje tradicije Evrope i ostalog sveta, jer je latinska kultura jedan od temelja ove civilizacije. Zbog toga je pomenuta ideja u vezi sa latinicom oblik gubljenja orijentacije u vremenu u kome živimo. Dalje, postavlja se pitanje šta ćemo sa nacionalnim manjinama kojima je osnovno pismo latinica zbog jezika kojim govore? Šta ćemo sa 20% elementarno nepismenog stanovništva, onih koji kada pišu mešaju ćirilicu i latinicu jer ne razlikuju pisma? Pa, oni ne znaju da se pisanjem drugačije izraze! Zatim, na kome pismu ćemo da objavljujemo naše pisce i naučnike – dakle, da predstavimo našu kulturu – da bi o njoj više saznali ljudi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore? Šta ćemo sa Srbima u srpskim sredinama van Srbije u kojima je jedino pismo latinica? A šta sa čitaocima u dijaspori koji znaju srpski jezik, ali ne znaju ćirilicu? Ovom odlukom naša knjiga je „spala na jedno slovo“…