Vreme
BLOKADA RTS
Niko nije umoran
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće.
A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje. U trenutku nastanka ovog teksta, osmi je dan studentske (a i građanske) blokade Radiotelevizije Srbije. Ovo je drugi po redu pokušaj studenata u protestu da blokiraju rad javnog servisa i – prvi uspešan. RTS ne emituje redovan program već šest dana. U četvrtak, kada se ovaj broj “Vremena” nađe pred čitaocima, situacija može da bude značajno drugačija od ove koju imamo sada, ali, prema svemu što se događa, to je malo verovatno. A počelo je bezazleno i bez naznaka da će imati više efekta nego ranije blokade. Negde oko 22 sata, u noći 14. aprila, studenti su na svojim zvaničnim nalozima na društvenim mrežama saopštili da se sprema “nešto lepo”. Uskoro smo saznali i šta: blokirane su zgrade RTS-a u Takovskoj ulici i u Košutnjaku, u kompleksu Avala fi lma. Istovremeno, blokirana je i zgrada Radio-televizije Vojvodine (RTV) u Novom Sadu. U početku, odziv građana bio je slabašan. Uprkos brojnim apelima i pozivima studenata, u toj prvoj noći ljudi naprosto još nisu ni čuli da se nešto dešava. Zato je isprva blokada RTV-a i prekinuta, ali su se građani okupljeni u zborovima već sutradan (15. aprila) okupili, u znak izvinjenja studentima. Međutim, za razliku od RTS-a, RTV ima čak devet ulaza u zgradu, pa zaposleni neometano ulaze i program se emituje. RTS je izdržao jedva 48 sati, pa od 16. aprila uveče praktično ne emituje informativni program, u koji spadaju Jutarnji program, Vesti, Dnevnik 1, 2 i 3, Beogradska hronika, i svi drugi programi koji se inače emituju uživo. Ono malo žive reči koja se čuje i vidi, RTS preuzima sa Televizije Prva, one iste koja je pre nekoliko meseci emitovala propagandni “dokumentarac” u kom su zloupotrebljene pojedine porodice žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu. Studenti su blokirali RTS do ispunjenja dva zahteva: raspisivanje novog konkursa za članove saveta Regulatornog tela za elektornske medije (REM) ili, ako se to ne dogodi – gašenja RTS-a. Da će studenti izdržati (u ovom trenutku) osam dana, nikog ne čudi. Izdržavaju pet meseci u blokadi, izdržavali su pešačenja stotinama kilometara u svim vremenskim uslovima, uspeli su da biciklima stignu do Strazbura (svih 80, koliko ih je i krenulo)… Ali da će RTS pokleknuti, donekle ipak jeste iznenađenje.
A TAKO JE ZABAVNO POČELO
Prvi dan pod blokadom tek je donekle poremetio RTS. U Jutarnjem programu gledaoce je dočekala ista ekipa koja je prethodne večeri realizovala Dnevnik 3, doduše, u drugoj odeći, što je sasvim normalno, jer RTS ima fundus. Kako je dan odmicao, stvari su postajale sve čudnije. Isti voditelj, Milenko Krišan, vodio je i Jutarnji program i sve dnevnike i Beogradsku hroniku. Toliko je dugo ostao u studiju da su se na društvenim mrežama ljudi pitali hoće li i u Slagalici biti voditelj, te crveni i plavi takmičar. Vesti je sve vreme vodila Vesna Radosavljević, koja će u danima koji su usledili imati ključnu ulogu u tome da se ono malo programa uživo zaista i dogodi. Krišana je u nekom trenutku, drugog dana blokade, 15. aprila, zamenio kolega Marko Ivas, ali već sutradan ni njega nije bilo. Ivas je preuzeo Dnevnik 2 i pročitao prvo saopštenje RTS-a koje je izazvalo ozbiljno negodovanje studenata u blokadi, kao i građana. Pa kaže: “Radio-televizija Srbije od studenata zahteva da prekinu blokadu objekata javnog servisa. Sprečavanje zaposlenih da dođu na svoja radna mesta, pa čak i da se onima koji u zgradi rade dostavi hrana, jeste nasilje, a najtužnije je to što to dolazi od onih koji se zalažu za društvo u kom nasilja i nezakonitih pritisaka ne sme biti i u kojem svaki glas mora da se čuje, što je politika koju RTS podržava u svim svojim programima, više nego bilo koji drugi medij u Srbiji i više nego što svojim praktičnim ponašanjem studenti svedoče. Verovanje da se takvo društvo može napraviti na razvalinama javnog servisa opasna je zabluda od koje su opasniji samo oni koji zabludele podstiču u takvom verovanju. Nažalost, ovo nisu samo metafore. Zgrada koju su mnogi blokirali kriveći je za sve manjkavosti društva u kojem žive, i dalje nosi ožiljke koje su joj naneli oni koji su poručivali da se ovo društvo samo nasiljem može prevaspitati. Pa da li je onda rad na javnom servisu poseban oblik mazohizma? Nije nikako. Naprotiv. Javni servis je mesto gde prostor dobijaju svi koji doprinose da ovo društvo bude bolje, bilo da se bave naukom, umetnošću, sportom ili prosvećivanjem. I to svi odlično znaju, kao što znaju da je RTS već dugo vremena jedino mesto u Srbiji gde se susreću i razgovaraju ljudi koji misle različito i jedini program koji mogu zajedno da gledaju, slušaju i prate ti koji misle različito, a da se niko ne oseti uvređenim ili potcenjenim. Nažalost, sve češće i jedino mesto gde mogu da čuju nešto sa čime se ne slažu, što je važno za društvo koje se još navikava na demokratske vrednosti. Ovo nije fantazija zaposlenih na RTS-u, već konkretni podaci iz istraživanja i anketa koje uporno godinama pokazuju da građani Srbije najviše veruju svom javnom servisu, čak i kada ga kritikuju, a kritikuju ga svakodnevno”.
MANIFEST MANIJAČENJA
RTS je u ovom saopštenju zapravo izneo svojevrsni manifest i najavu svog ponašanja koje je usledilo narednih dana. Za početak, izneli su neistinu da studenti sprečavaju dostavljanje hrane zaposlenima. Štaviše, studenti su snimljeni kako pomažu policiji da prenese kese sa hranom koje je potom sama policija unela u zgradu. Drugo, šta znači “zgrada koja i dalje nosi ožiljke koje su joj naneli oni koji su poručivali da se ovo društvo samo nasiljem može prevaspitati”? Znači da je RTS studente u blokadi uporedio sa NATO alijansom koja je bombardovala zgradu u Aberdarevoj u aprilu 1999. godine. Niti je to poređenje umesno, niti su “ožiljci na zgradi” najstrašnija posledica bombardovanja: šesnaest radnika ove kuće poginulo je u tom bombardovanju. Izgovoreno je na RTS-u u danima dok su još emitovali program i da je ova blokada najteži period u kom se ova kuća našla u svojoj istoriji. Ovo je najteži period, a ne smrt šesnaest kolega, koji su stradali u sekundi, nakon što je zgrada pogođena sa dva projektila. Ovo je najteže, a ne činjenica da je jedna medijska kuća 1999. godine proglašena legitimnim vojnim ciljem. Pa dobro. Konačno, RTS je i u tom prvom, i u svim narednim saopštenjima nastavio kao papagaj na steroidima da ponavlja kako su jedina medijska kuća u kojoj je dijalog moguć, u kojoj se mogu čuti različita mišljenja, i tako dalje. Pa hajde malo da posvetimo pažnju toj tvrdnji. Istina je da RTS ima jednu, možda dve emisije u kojima je debatna forma prisutna. Ali, forma je jedno, a suština drugo. A ta suština sastoji se u prostoj stvari: na RTS-u nema debate neistomišljenika, već svako ko misli mimo glavnog toka i uz dlaku vlasti, dobije “prilepka” iz vlasti, zaduženog da viče i ne dozvoljava ostalima da dođu do reči, usput mašući nekakvim isprintanim fotografi jama i tvitovima kakvima se mlatara na Pinku i Informeru. Razlika između RTS-a i Pinka je u tome što na Pinku voditelj kaže: “Dajte da vidimo te papire”, a na RTS-u voditelj stidljivo i pomirljivo opomene da to baš i nije poželjno. A kamera zumira na obe televizije. Dalje, hajde da vidimo i zašto je RTS jedini medij kom dolaze ljudi različitih mišljenja. Pa, prosto je: kad RTS pozove, svi se odazivaju. Kritičari vlasti dolaze da bi se njihov glas čuo na makar jednoj televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, a predstavnici vlasti jer znaju da su rado viđeni gosti. Kako izgleda pokušaj nezavisnih medija da dobiju obe strane, možemo dragoj publici da prenesemo iz ličnog iskustva nedeljnika “Vreme”. Za ovih dvanaest godina pokušavali smo da dobijemo izjave, intervjue, pa i učešća na tribinama brojnih predstavnika Vlade Srbije. Naši pokušaji gotovo uvek imali su isti ishod. Osoba zadužena za medije u bilo kom ministarstvu koje bismo zvali na kraju bi nas molila da više ne zovemo jer “ministar se ljuti i viče”. Naravno da nas nije bilo briga za to, ali za sve ove godine na vlasti, Aleksandar Vučić dao je dva intervjua za “Vreme”, kao prvi potpredsednik Vlade, 2013. i 2014. godine. Na samom intervjuu pokušao je da se svađa, da nam prebacuje kako mu određena pitanja postavljamo samo kako bismo mogli da se hvalimo u društvu da smo bili hrabri da ga pitamo to i to, a naravno da nam je tražio i autorizaciju. Naravno da je nismo dali…
PROBALI SU DA NAS UVUKU U BLATO
Kako je blokada odmicala, RTS je bivao sve tiši. Isprva su probali da pokažu “posvećenost” pa su emitovali informativni program sa nepoznate lokacije. Vesna Radosavljević čitala je vesti ispred rol-apa na kom je crnim slovima na crvenoj podlozi pisalo RTS. Sad više nema ni toga, ima onaj besmisleni telop sa fotografi jom blokade u Takovskoj i natpisom “RTS zarobljen u getu”, ali na sajtu redovno izbacuju saopštenja, pa tako znamo da su podneli krivične prijave protiv NN lica zbog blokade. I da su u stanju da studente uporede sa nacistima. Sajt im je trenutno jedino mesto na kom postoje, pa su tako dolazak 80 biciklista u Strazbur, događaj koji je obeležio i dan 15. aprila, ali i čitavu prethodnu sedmicu, objavili na sajtu kao šestu vest u rubrici “Društvo”. Na naslovnoj strani sajta za to nije bilo mesta. Na naslovnoj strani se, međutim, našlo mesta za dva sadržaja: kolumnu glavnog urednika “Vremena” Filipa Švarma i jedno čudno pismo podrške iz Juronjuza. ‘Ajmo prvo ovo naše. Da se razumemo: studenti nisu ni izvan ni iznad kritike, pogotovo u trenutku kada su pokret koji uživa najveću podršku građana. U toku blokade, neko je odštampao poternice za urednicima različitih programa RTS-a. Isto to je radio SNS, preko svojih jurišnika, nekim našim kolegama, konkretno, Isidori Kovačević, u to vreme novinarki TV Šabac. Slučaj poternice za Isidorom Kovačević jedan je od najeklatantnijih primera zastrašivanja i pokušaja ućutkivanja jedne novinarke. A princip je princip…
