Vreme

INTERVJU: BOJAN KOVAČEVIĆ

Ko Gradu nameće cipele koje ne može da nosi

“Beograd se poslednje decenije usmerava odlukama i ličnim voljama, zapravo jednom, neurbanom, koja je radikalno antiurbana. Tim ljudima i tom čoveku verovatno treba prevod sa srpskog na srpski kada bivaju spomenuti kulturološki aspekti urbanizma”

Beograđani imaju osećaj da im grad menja kako ko hoće. Taj osećaj je osnovan i, nažalost, lako ga je dokazati. I to na svakom koraku. Ruši ko šta hoće, zida kako kome treba, bez ikakvog poštovanja Grada. Najsvežiji primer se desio ovog vikenda kad se centar Beograda zbog potreba predsednika države i pokreta koji pokušava da oformi, pretvorio u kamp belih šatora koji asociraju na one sa gravira iz turskih vremena o opsadi Beograda, na parking za traktore i na vašar sa štandovima za pljeskavice, prasetinu i kičaste umotvorine. Stručnjaci, fakulteti, organizacije iz zemlje i sveta ukazuju gradskoj i državnoj vlasti da poštuje zakone i urbanističke planove, a ne lične interese. Jedan od najistaknutijih među njima je arhitekta Bojan Kovačević, predsednik naučnoumetničke asocijacije Akademija arhitekture Srbije, izuzetno uspešni bivši direktor Muzeja grada, a verovatno iznad svega – najmerodavniji stručnjak za zgradu Generalštaba koju je vlast ustupila Trampovom zetu, kako bi on, umesto nje, sazidao hotel.
Počnimo ipak od najsvežijeg primera. Kad je neposredno pre pomenutog vikenda otkriveno da se u spotu kojim predsednik Vučić poziva narod na skup 12. aprila srpska zastava ne vijori iznad panorame Beograda već nekog grada u Siriji, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić je pojasnila da je to slika Beograda koju je generisala VI i kakav će biti u budućnosti. Šta to dokazuje, kakav grad bi želela ova vlast?
– Tu se ukrštaju dva pojma koje treba pročistiti, da ne kažem naštelovati, da bez toga ne bismo plivali u nejasnoćama i olakostima govora. Jedan je identitet, i uopšte identitetska pitanja, a drugi je pojam paradigme. Beograd se rasuo, kao nominalna celina, na neuporedivo veću površinu nego samo nekoliko decenija ranije, pa je pitanje i šta smatramo Beogradom kad govorimo o Njemu, gradu kao maltene jednoj ličnosti. Taj Beograd, kao lice grada koje uopštavamo u “sav Beograd”, jeste manje-više onaj grad u Savskom amfi teatru i u krugu tramvaja dvojke, baš kao što defi nišete Pariz Periferikom ili Moskvu Kaljcoom, kružnim bulevarima izvan kojih u tim velikim prestonicama ima, dakako, još mnogo, mnogo od Moskve i Pariza… A u poslednjoj deceniji identitet Beograda, donekle nakon 1945. “napadnut” kasnijim modernizmom i promešan sa onim ranim, međuratnim građanskim, potpao je pod sumanutost neozbiljnih vertikalnih odrednica od čega nam je stigao i pojam “dubaizacije”, kao poruga jednoj paradigmi, ali čije nam posledice trajno ostaju. Rekao bih, bez uvrede ali i bez ograde, da je to spoj realno primitivnog uma vlasti i želje da se, stvarni ili navodni, ekonomski napredak fi zički vidi. Kao kada bismo sebi kupovali nenosive cipele broj 52, recimo, iako nosimo 43, ali da se vidi da smo uložili u veličinu.
Zbog pomenutog sabora, prostor prestonice između državne i gradske skupštine tri dana je bio vašarište. Bez obzira što je na kraju sve počišćeno i oprano, posledice su ostale. Molim vas za komentar.
– Hm, ne bih da omalovažim bilo koga… Znate, dok sam bio u Muzeju grada Beograda i kada sam, kao direktor i urednik, vodio pripremu monografi je Muzeja povodom stogodišnjice osnivanja, zbunio sam se kad mi je, kao jedan od predmeta beogradske istorije, za prikazivanje u knjizi, doneta plaketa za pobednika “Radno-proizvodnog takmičenja traktorista orača Jugoslavije”. Nemam ništa, kao ni bilo ko, protiv poljoprivrede, pobogu, svi se hranimo jer moramo i jer često uživamo u tome, ali to donekle isforsirano mešanje ruralnog i urbanog ima svoju podsvesnu pozadinu, kod mnogih. Evo, ovog aprilskog vikenda, u bivšem Dvorskom parku, bogami i bitno duže, vidimo kako se urbani prostor ništi i mentalno i fi zički. Ne radi se o onoj promišljenoj efemernosti nego o oneređivanju grada. Uzgred, ako me nešto posebno fascinira u studentskim protestima, to su njihovi poriv i praksa da počiste prostore i partere nakon svojih masovnih manifestacija. Suprotna slika tome je višestruka epizoda u kojoj gradska vlast ne može da izvede gradski pod, kamene kocke po glavnom trgu, bez propasti već nekoliko meseci kasnije. Beograd se poslednje decenije usmerava odlukama i ličnim voljama, zapravo jednom, neurbanom, koja je radikalno antiurbana…