Danas

IN MEMORIAM: ODLAZAK LJUBOMIRA SIMOVIĆA (1935-2025)

Otišao nam je divan, nežan čovek, moralni uzor i oslonac u ovim mutnim vremenima

Akademik, pesnik, dramski pisac i neumorni branilac duha Ljubomir Simović preminuo je juče u 90. godini. Njegov odlazak ostavlja prazninu u srpskoj kulturi, ali i bogat trag u jeziku, književnosti i društvenoj svesti.

Povodom smrti ovog istaknutog stvaraoca, književna kritičarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladislava Gordić Petković kaže da nas je Simović zadužio „svojim mudrostima u čuvanju zdravog razuma“. – Ljubomir Simović je autor nestvarno lepih i tačnih stihova i replika. Nije patetično reći da nam je suptilnim mudrostima koje je rasuo u dramama i poeziji spasavao živu glavu i zdravu pamet – pod uslovom da smo umeli da ga čujemo – rekla je Gordić Petković. Ona ističe da mnoge replike iz Simovićevih drama i danas mogu poslužiti kao parole na protestima, kao opomene društvu. – „Tražeći razlog za surovu kaznu koja ju je zadesila“, Hasanaginica iz Simovićeve drame shvata da i age i begovi i njihovi konjušari „kroje Alaha prema sebi, kao da je Alah košulja“. Dakle: Zakon ne sme biti košulja po meri silnikove volje – poručuje Gordić Petković, dodajući i snažnu poruku iz istog dela: „Ne treba meni uteha; meni treba da razumem!“. – To kaže Hasanaginica na vest o tome da je oterana iz svoje kuće, od svoje dece. I jedno i drugo je nemoguće. Dakle: nepravdu, greh i zlo zakopati nećete – ističe naša sagovornica. Prema njenim rečima, Hasanaginičin tragičan kraj najbolje je ocrtan u rečima Hasanaginičinog askera Muse: „Da nije umrla, niko joj ne bi verovao“. – Koliko još zlostavljanja i femicida da bismo poverovali patnji žrtve i proganjane? – pita se Gordić Petković. Poseban osvrt daje i na čuvenu repliku iz „Čuda u Šarganu“, u kojoj lik Anđelka, zatvorenika, kaže: „Gledam u rešetku, a sve mislim: postoji Ada Ciganlija!“ – To što je Ada Ciganlija zelena i dok se čami u zatvoru, to što za to vreme „u Užicu pada kiša a neko peče pitu od trešanja“ možda nepravedno zatočene pritvorenike uteši na tren? Neka književna reč ne bude iluzija, neka bude i nada, kako je hteo Simović – poručuje Vladislava Gordić Petković. Književnik Svetislav Basara kaže da će Simovića pamtiti „pre svega po jednoj blistavoj poeziji, na drugom mestu po jednoj blistavoj prozi – nažalost samo u jednom primerku – i onda po sjajnim dramama i kao jednog jako ljubaznog i prijatnog čoveka“. – Ljuba Simović je bio, a to će, nadam se, i ostati – stub naše književnosti. To smrt ne može da promeni – izjavila je za Danas književnica Vida Ognjenović. – Nažalost, otišao nam je divan, nežan čovek, moralni uzor i oslonac u ovim mutnim, nesigurnim i neizvesnim vremenima. Ljuba je bio književnik, čuvar našeg jezika i našeg obraza u životu. Ostaje da čuvamo njegov put i pravac, da nam on i dalje bude svetionik – istakla je Ognjenović, kojoj je Simović bio i blizak prijatelj. – Jedan od onih koje zaista možete pozvati i u podne i u ponoć – a koji vas ničim nije obavezivao – dodala je. Akademik Dušan Kovačević, dugogodišnji prijatelj i saradnik Simovića, za Danas je izjavio da ga je ova vest izuzetno rastužila, i podsetila na godine bliskog prijateljstva…