Grazia

SLOBODA, PRE I POSLE SVEGA

Priča o slobodi je, po svemu sudeći, priča o lavirintu

„Od trenutka kada se rodimo stvaramo veze, sartrovskom terminologijom kazano – probijamo ljusku i stupamo među ljude, bivamo čovek među ljudima, a to je nužno prostor ograničavanja”

Imam utisak da je sloboda večita igra čoveka sa sopstvenom realizacijom u tom jedinom, što je još uvek važeća oficijelna istina, životu koji ima. Biti ono što želiš nije uvek jednostavno. Živeti onako kako hoćeš teško je i zahteva hrabrost. Filozofsko predvorje i neophodni preduslov i jednog i drugog je znati šta jesi, jer samo su tada želje i htenja pravi. Sve ostalo su zablude. Do istine put je dug, podrazumeva samospoznaju i istraživanje, kopanje po sebi, a i za to je sloboda neophodna. Priča o slobodi je, po svemu sudeći, priča o lavirintu u kojem neki ostaju na vratima zadovoljni time da robuju okolnostima, pravilima, svemu što ih je na rođenju sačekalo. Neki drugi se izgube na tom putu, u prvoj ili završnoj trećini, što ih dovodi u istu poziciju u kojoj su i oni koji u lavirint nikada nisu ušli, ali ih od njih odvaja viša svest. Znaju da su nešto tražili, svesni su da u postojećem nije suština a život sa tim zavisi od čoveka samog. Od toga šta će osećati u vezi sa sopstvenom neslobodom. Setnu pomirenost ili gorčinu poraza. Jedino retki, pobunjenici u odnosu na zadate okvire sveta koji ih je sačekao, stižu do kraja…