Danas

LUSTRACIJA MOŽE POMOĆI OZDRAVLJENJU DEMOKRATIJE

Zašto posle 5. oktobra iz političkog života nisu udaljeni oni koji su kršili ljudska prava i zloupotrebljavali položaj

Dokaz da se istorija ponavlja, može se reći i ciklično, jeste da su, tačno 25 godina nakon petooktobarske revolucije, Zbor građana u Beogradu, na temeljima nikada primenjenog Zakona o lustraciji, ispostavio „uži izbor“ funkcionera za koje smatraju da ne smeju da izbegnu političku odgovornost.

Lustracija je pojam koji je, od početka studentskih pokreta, ponovo zaživeo u političkom životu Srbije. Iako sama reč mnoge asocira na radikalne mere, profesorka, sociološkinja i antropološkinja Zagorka Golubović nekada je podsećala da lustraciju ne smemo mešati sa osvetom, pogotovo nasilnom, već je nužno razumeti da ona podrazumeva udaljavanje iz politike onih koji su svoje položaje zloupotrebljavali. U kolektivnoj svesti građana Srbije ukorenio se pojam koji lustraciju stavlja u kontekst – „6. oktobra“, koji se nije desio.
Po rečima prvog demokratskog premijera Srbije, Zorana Đinđića, da bi revolucionarne promene 5. oktobra bile ne samo svrsishodne, već i dugoročno održive, potrebno je bilo sa političke scene ukloniti „ono najgore iz bivšeg režima“. „Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. I da se onda, 7. oktobra, raspiše konkurs i da se svi oni koji hoće jave, i da u roku od deset dana onda budu, pod određenim kriterijumima, primljeni. Onda bismo imali i televiziju i sudstvo i policiju, gde barem ne bismo imali one najgore iz bivšeg režima“, govorio je Đinđić u Šapcu, 14. maja 2002. godine.
O razlozima zašto se 6. oktobar nije desio i nadi da će četvrt veka kasnije, konačno svanuti, Žarko Korać, zamenik premijera u Vladi Srbije između 2001. i 2003. godine, za list Danas upozorava na moguće neadekvatne okolnosti, kao i neefikasnost ovog postupka. Podsećajući da je lustracija postupak kojim se ljudima kompromitovanim političkim delovanjem, izvesno vreme zabranjuje bavljenje politikom, Korać naglašava da to nije krivič na odgovornost kojom se bave sudovi. „Lustracija traži društveni konsenzus. Mi to nemamo. Inače, lustracija je dala vrlo protivreč ne rezultate u istočnoj Evropi. Često je bila neuspešna“ , ističe Korać. Zborovi građana su organizovali protest pod nazivom „Lustracija – Spisak postoji“, 6. oktobra ispred Tužilaštva za organizovani kriminal. Oni su nezadovoljni zbog toga što su isti ljudi koji su nekada bili optuživani za korupciju, sada ponovo na visokim političkim funkcijama. Na njihovoj listi za lustraciju su se našla brojna imena funkcionera aktuelnog režima, među kojima su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Vojislav Šešelj, Maja Gojković…
Zahtev protesta je da se, kada se uspostavi demokratska vlast, ponovo usvoji Zakon o lustraciji. Njime bi bilo onemogućeno svima iz trenutne političke garniture da zauzimaju javne funkcije. Kako ističu zborovi građana, to bi sprečilo da se istorija ponavlja i uništava budućnost Srbije. Među studentima se takođe razmatra tema lustracije, a krajem prošle godine Ekološki ustanak je Skupštini Srbije predao predlog Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kolokvijalno poznat kao Zakon o lustraciji. Međutim, on se nije našao na dnevnom redu zasedanja parlamenta.
S druge strane, kako prenosi EuroNews, državni sekretar Ivan Bošnjak tvrdi da oni koji pričaju o lustraciji ne nude nikakav program i rešenje, već samo maglu i dodatnu konfuziju u društvu, dok, po njemu, vlast i SNS imaju jasan plan i program koji nude građanima. Zakon o lustraciji je donet 2003. godine i imao je „rok trajanja“ od 10 godina. To znači da je on osmišljen kao privremena mera tranzicije, a ne kao trajna pravna institucija. Istraživač pripravnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Andrej Ševo ocenjuje da tadašnji zakon nije primenjivan, delom usled neuskla- đenosti sa postojećim zakonodavstvom, a delom i zbog nedostatka političke volje.
„Tadašnja opozicija je uspešno opstruisala formiranje Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Međutim, sve i da je ta komisija funkcionisala u punom sastavu, njen rad bi bez pratećeg zakona koji bi regulisao uvid u dosijee tajnih službi, bio bitno ograničen. Pored toga, protivljenje opozicije bilo je žilavo i egzistencijalno. Socijalisti i radikali strašno su kritikovali zakon i nastojali da ga na svaki mogući način obesmisle, a u tome nisu zaostajali ni poslanici DSS-a. Sa druge strane, motivacija zastupnika lustracije bila je mlaka i vremenom je samo slabila. Tako je zakon ostao lepa, prazna ljuštura“ , navodi Ševo. On takođe smatra i da su studenti i opozicija danas mnogo jasniji i odlučniji o lustraciji nego DOS 2000. godine. Postoji široko raširena svest o tome da je njen izostanak ukaljao nasleđe 5. oktobra i omogućio povratak tada poraženih snaga na vlast…