Vreme

REPRESIJA I OTPORI

Vlast koja ne priznaje poraz

Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora.

Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata. Masovni građanski protesti već mesecima potresaju Srbiju, a autokratski režim, temeljno uzdrman narodnim nezadovoljstvom, poseže za jedinim preostalim sredstvom svakog autoritarnog poretka u agoniji – pojačavanjem represije. Privođenja, hapšenja, prebijanja, pa čak i namerno gaženje demonstranata vozilima, postali su gotovo svakodnevna pojava na ulicama Srbije. Drugim rečima, vlast je očigledno rešila da strahom i nasiljem nadoknadi ono što je izgubila u podršci i u poverenju građana.
Činjenica je da studentsko-građanski bunt ne jenjava – štaviše, protesti se odigravaju svakodnevno – a društvena dinamika otpora vidljiva je u svakom sektoru društva. Ipak, vlast reaguje negiranjem realnosti i teorijama zavere: predsednik Aleksandar Vučić uporno pokušava da diskredituje pobunu tvrdeći da su protesti produkt stranog mešanja i etiketrira demonstrante kao strane plaćenike ili čak teroriste. Takvom retorikom, uz patetične kontramitinge sa dovedenim pristalicama, režim nastoji da umiri bunt građana. Najviši državni funkcioneri otvoreno prete sve žešćim merama. Poruka je jasna: svaka “pobuna” biće surovo ugušena. Ministar Ivica Dačić poručio je da sa policijom “više neće biti šale” i da se neće tolerisati ni naznake “nasilničkog” ponašanja – pod šta su vlasti svrstale čak i mirne proteste, poput blokada saobraćajnica ili pokušaja opozicionih poslanika da uđu na svoja radna mesta. Režimski tabloidi i televizije u stopu prate tu liniju, svakodnevno predstavljajući građanske demonstracije kao kriminalne i nasilne i tako pokušavajući da unapred opravdavaju svaku brutalnost policije.
POLITIČKI ZATVORENICI
Ovaj način vladanja rezultirao je time da Srbija danas ima ono što nije viđeno decenijama – prave političke zatvorenike. Srbija je postala jedina zemlja u Evropi (ako izuzmemo Belorusiju) koja trenutno ima političke zatvorenike i političke emigrante. To je poražavajuća činjenica: dok su nekad ovakvi pojmovi bili rezervisani za autoritarne režime van našeg regiona, sada postaju naša realnost i svakodnevica. Drugim rečima, broj mladih ljudi i opozicionih aktera koji sede po zatvorima zbog svojih uverenja i protesta svakim danom raste – dok istovremeno pravi kriminalci šetaju na slobodi. Krivično delo “nasilna promena ustavnog uređenja” vlast poslednjih meseci sistematski koristi kao najteže oružje protiv političkog otpora, i to ne protiv onih koji zaista pokušavaju da izvedu državni udar, već protiv studenata i aktivista koji planiraju proteste. Najpoznatiji primer te prakse desio se u martu, kada je u Novom Sadu uhapšeno šestoro aktivista, među njima i profesorka sociologije Marija Vasić, pod optužbom da su “planirali rušenje ustavnog poretka”. Osnov za hapšenje bio je nezakonito pribavljen snimak njihovog privatnog razgovora o protestima, a režimski mediji su ih odmah proglasili “terorističkom grupom”. Vasić i njene kolege proveli su mesece u pritvoru među kriminalcima, dok je još šestoro aktivista optuženo u odsustvu i, pošto su se tada zatekli u inostranstvu, postali su politički emigranti. Više javno tužilaštvo nastavilo je sa ovom praksom u pojedinačnim slučajevima ili manjim grupama optuženih, a po istom obrascu je 19. septembra podnelo optužni predlog protiv devet studenata iz različitih gradova Srbije. Njima se na teret stavlja da su tokom sastanaka na fakultetima u junu “pripremali delo protiv ustavnog uređenja”, jer su razmatrali blokade mostova, puteva i institucija ako vlast odbije da ispuni studentske zahteve za izbore i uklanjanje provladinog šatorskog naselja u Pionirskom parku.
Tužilaštvo predlaže uslovne kazne zatvora od najmanje deset meseci, dok su za jednog od studenata naveli da je u bekstvu, iako se već nalazi u kućnom pritvoru sa nanogicom. Dodatno je problematično što se informacije iz ovih razgovora, nezakonito pribavljeni snimci ili slike sa komunikacionih kanala, prvo objavljuju u tabloidnim medijima, najčešće prvo na TV “Informer”, a onda se na osnovu toga podignu optužnice. U ovim slučajevima jasno je da nema govora o oružanom napadu ili pokušaju puča, već o razgovorima mladih ljudi o oblicima građanske neposlušnosti. Time se krivično delo koje je u demokratskim porecima rezervisano za vojni udar ili nasilno rušenje države pretvara u instrument političke represije, a studenti i profesori u Srbiji postaju kriminalizovani zato što se usuđuju da planiraju proteste.
OTMICE I DVOSTRUKI ARŠINI
Nažalost, poslednji talas represije nije počeo niotkuda, već je deo mnogo šireg obrasca. Još u avgustu 2024. tokom mirnog ekološkog protesta “Rudnika neće biti” protiv iskopavanja litijuma u okolini Loznice, vlast je posegla za ekspresnim kaznama zatvora za demonstrante. Već krajem 2024. imali smo nastavak isprobane strategije. Nakon protesta 5. novembra 2024, u Novom Sadu je uhapšeno devet osoba i svima je određen pritvor. Važno je podsetiti i na druge oblike zastrašivanja i nelegalne prakse: na primer, mladi aktivista Nikola Ristić iz grupe “Sviće” bio je neosnovano uhapšen još 3. novembra prošle godine, a ubrzo nakon toga, dve aktivistkinje (Milu Pajić i Doroteju Antić) nepoznati ljudi praktično su kidnapovali i odveli u prostorije BIA, bez ikakvog objašnjenja – što predstavlja defi niciju prisilnih nestanaka.
Ova praksa se nažalost primenjuje i dalje, pa je, na primer, iz juna meseca poznat slučaj studenta Stefana Tomića, koga su odvela neidentifi – kovana lica, a lokacija na koju je odveden nije se znala satima. I primera dvostrukih aršina ima bezbroj. Vladavina prava se urušava do te mere da se otvoreno stvara utisak da za prijatelje režima zakoni ne važe, dok se za kritičare primenjuju najstrože mere. Ilustrativan je slučaj studenta Bogdana Jovičića iz septembra 2025. godine. Ovaj student Fakulteta tehničkih nauka uhapšen je sredinom avgusta pod optužbom da je učestvovao u demonstracijama na kojima je razbijeno lokalno sedište SNS, zbog čega mu je određen pritvor od 30 dana, a zatim produžen na još 30 dana. Tokom boravka u zatvoru, Bogdan je stupio u štrajk glađu, protestujući protiv statusa političkog zatvorenika. U međuvremenu mu je preminuo otac – ali Bogdana o očevoj smrti nisu obavestili odmah, već sa višednevnim zakašnjenjem, a na očevu sahranu sproveli su ga tek pred kraj opela i to u lancima oko nogu, poput najokorelijeg kriminalca. Samo nekoliko dana ranije u Subotici se odigrala masovna tuča huliganskih navijačkih grupa, u kojoj je povređeno više ljudi i čak nekoliko policajaca. Učestvovalo je sedam huligana (pripadnika navijačkih grupa, od kojih su mnogi već osuđivani), i svi su bili uhapšeni nakon tog incidenta. Međutim, epilog za njih je bio neuporedivo blaži nego za Bogdana – svih sedmorica huligana pušteni su u kućni pritvor sa nanogicom, uprkos tome što im se na teret stavlja potpuno isto krivično delo nasilničkog ponašanja kao i Jovičiću. Dakle, za identično delo sud je prema očiglednim nasilnicima primenio najblažu meru, a prema studentu najstrožu moguću (pritvor). Ovaj slučaj, više od bilo kakve statistike, pokazuje kako kriminalci i nasilnici mogu proći bolje od studenata ako su politički podobni.
JAVNE PRETNJE
Posebno uznemirujući primer eskalacije represije dogodio se nedavno, kada je student i aktivista Pavle Cicvarić, već ranije hapšen zbog protesta u Užicu, postao direktna meta javnih pretnji. Siniša Vučinić, član Glavnog odbora SNS, gostujući u emisiji na “Informeru” izgovorio je rečenicu da će “među blokaderima ubiti najmlađega… Cicvarića”. Ovaj slučaj pokazuje da represija u Srbiji više nije samo pitanje hapšenja i batina, već da stranke na vlasti sada otvoreno targetiraju pojedince – mlade ljude koji su postali simbol otpora. Zarobljene institucije ne reaguju, a ovakve poruke ulivaju strah i otkrivaju surovu istinu: da se u zemlji sistematski stvara atmosfera u kojoj su politički neistomišljenici proglašeni legitimnim metama. Rezultati takve politike su alarmantni.
Danas se u Srbiji na desetine građana nalazi u zatvorima ili su pod sudskim procesima isključivo zbog svojih političkih stavova ili učešća u demonstracijama. Brojke koje izlaze na videlo podsećaju na mračne bilanse diktatura. U proteklih nekoliko meseci, gotovo svakodnevno, studenti, srednjoškolci i građani bivali su hapšeni, prebijani ili zastrašivani zbog učešća u blokadama i skupovima. Evropska zelena partija u svom obraćanju navodi da je režim Aleksandra Vučića u poslednje vreme ušao u “potpunu autokratsku matricu: brutalno policijsko nasilje, stotine hapšenja mirnih demonstranata i opozicionih članova, te očajničko izbegavanje izbora. Vučić se održava na vlasti represijom nad demonstrantima, opozicijom i novinarima. Svakoga dana broj političkih zatvorenika raste, jer se ljudi zatvaraju samo zato što su digli glas protiv korupcije i ugnjetavanja”, upozorila je kopredsednica evropskih zelenih, apelujući na EU da reaguje. Čak se nedavno i u Evropskom parlamentu otvoreno raspravljalo o Srbiji: poslanici su osudili “potpuno neprihvatljive scene primene sile protiv demonstranata” u Srbiji. Majkl O’ Flaerti, komesar za ljudska prava Saveta Evrope, izrazio je ozbiljnu zabrinutost zbog “hapšenja dece, kao i broja studenata protiv kojih se vode krivični postupci ili koji su završili u bolnici zbog povreda” tokom protesta. Drugim rečima, i međunarodna zajednica polako shvata: Srbija i njima ubrzano postaje sinonim za državu sa političkim suđenjima i zarobljenim institucijama.
JAČANJE OTPORA
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata. Na kraju, nameće se neumoljiv zaključak: vlast koja hapsi sopstvenu omladinu i neistomišljenike već je samu sebe delegitimisala. Gledajući Srbiju danas, jedino otvoreno pitanje jeste: hoće li smena ovog režima doći mirnim putem ili kroz još dublju društvenu krizu? Svaki novi politički zatvorenik, svaka izrečena drakonska kazna mirnim demonstrantima, korak je bliže kraju autoritarne vlasti. Vlast koja ne želi da prizna da je izgubila poverenje građana i koja kao jedini način opstanka koristi represiju – već je izgubila i moralno i politički. Ostaje da se vidi hoće li se i formalno držati vlasti “do poslednjeg pendreka” ili će prevladati razum. U međuvremenu, sudbine mladih ljudi koji trunu po zatvorima zbog borbe za pravdu opominju nas da je cena slobode visoka, ali da od te borbe zavisi budućnost Srbije. Što pre vlast to shvati i prizna poraz, manje će štete biti naneto društvu…