Novi Magazin
INTERVJU: DUŠAN JANJIĆ
Studenti vratili duh pobednika
Predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose Dušan Janjić za Novi magazin govori o uzrocima političke krize u Srbiji, o Kosovu i ulozi međunarodne zajednice, ali i o studentskim protestima koji su, kako kaže, prva digitalna revolucija u našoj istoriji.
Rešenje vidi u prelaznoj upravi, dijalogu opozicije, građana i studenata, i konačnom okretanju vladavini prava kao jedinom izlazu iz krize. U uvodu treba podsetiti da je ovaj ekspert za Kosovo, kako ga javnost prevashodno doživljava, osnivač Evropskog pokreta u Srbiji, naučni savetnik i gostujući profesor na brojnim inostranim univerzitetima. Član brojnih thinkthank organizacija, konsultantskih timova. Autor je više od sto objavljenih publikacija (knjiga, članaka, analiza).
Gospodine Janjiću, da počnemo s Kosovom. Vlasti u Beogradu ovih dana poručuju da su „prevarene“ Briselskim sporazumom. Kako tumačite ovu retoriku?
– Kad bih bio sveštenik, molio bih Boga da im oprosti jer ne znaju šta rade. Lažima se ne može izmeniti prošlost. Danas se odriču svog najvažnijeg političkog dostignuća u vezi s Kosovom, Prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa iz aprila 2013. godine. Taj sporazum uspostavio je normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova, bez prejudiciranja konačnog statusa. Vučić je tada tvrdio da se snažno suprotstavljao štetnim formulacijama, hvalio se da je „ležao na podu u Briselu“ kako bi sprečio izraze poput „dobrosusedski odnosi“. Priču je kasnije ponovo otvorio Ivica Dačić, pozivajući se na svoje inicijale na sporazumu, dok danas obojica pokušavaju da relativizuju svoju odgovornost. Koncept normalizacije podrazumevao je da se status Kosova rešava kroz dijalog, a da se dogovor unese u pravni sistem Srbije. To je uključivalo i obavezu razgovora o statusu srpske zajednice, SPC i kulturnom nasleđu, što je zvanični Beograd ignorisao. Javnosti je obećavano da će sve biti rešeno kroz formiranje Zajednice srpskih opština, do čega nikada nije došlo. Prihvatanjem Briselskog sporazuma Srbija je ostvarila političke i ekonomske koristi, približavanje EU, podršku SAD i značajne investicije. Danas, kad tvrde da su bili prevareni, Vučić i Dačić ne pominju da su upravo osporavane formulacije završile u tzv. francusko-nemačkom predlogu i Ohridskom aneksu, čime je Srbija, de fakto, priznala Kosovo u terminima međunarodnog prava. U celom pristupu Beograda prema Kosovu vidi se lutanje, odsustvo strategije i niz ozbiljnih grešaka. U poslednjih 15 godina, oni koji su vodili ovu politiku pokazali su da ne razumeju njen značaj, nisu dosledno sprovodili dogovoreno, a istovremeno su urušavali srpsku zajednicu na Kosovu kroz korupciju, političku kontrolu i gušenje demokratskih procesa. Kulminacija je odluka da se Srbi povuku iz kosovskih institucija i lokalnih skupština na severu.
Dakle, ovde se ne radi o realnom strahu, već o političkoj taktici?
– Ta priča o tome kako su „prevareni“ je izmišljotina kojom pokušavaju da prikažu sebe kao heroje, a odgovornost prebace na druge, na „sluge Kurtija“, blokadere ili „nacističku politiku Kurtija“ kojeg predstavljaju kao arhineprijatelja. Time pokušavaju da opravdaju činjenicu da srpska zajednica na Kosovu danas živi u najtežoj situaciji u novijoj istoriji. Beže i od domaće javnosti i od sve glasnijih optužbi iz same zajednice da su izdali Kosovo. Zarobljeni su u sopstvenom ideološkom balonu, svetu lažnih obećanja, mitova i propagande. U toj konfuziji više ni sami ne znaju šta veruju, ni šta govore. A ono što danas nazivaju „prevarom“, doneli su sami svojom voljom, bez prinude.
Kako tumačite pismo članica američkog Kongresa koje pozivaju predsednika Trampa da radi na postizanju normalizacija odnosa Kosova i Srbije uz međusobno priznanje?
– To pismo je rezultat „fact-finding“ misije u regionu. Među potpisnicima je i članica srpskog kokusa, što znači da nisu pristrasni ni prema Albancima, ni prema Srbima. Sada traže više od de facto priznanja, konkretno, da Kancelarije za vezu prerastu u ambasade, što bi bio čin formalnog priznanja. Nema spora da će ovaj predlog naići na podršku vašingtonske administracije i samog Trampa. Verovatno je da će SAD preduzeti mnoge aktivnosti da se ne dozvoli da dođe do oružanih sukoba u regionu, pa i na Kosovu. Tramp će pored insistiranja na važnosti potpunog izvršavanja Vašingtonskog sporazuma koji je potpisao i sa Aleksandrom Vučićem podržati zatvaranje pitanja statusa Kosova. Takođe, formalizaciju statusa SPC, po modelu eksteritorijalnosti.
Kosovu predstoje lokalni izbori u oktobru i veruje se da to može biti šansa da Srbi vrate učešće u lokalnoj samoupravi na severu?
– Bojim se da je institucionalni život Srba na Kosovu potpuno zamro. Bojkotom lokalnih izbora, Srpska lista je faktički prepustila upravu u četiri opštine albanskoj manjini. Vučić sada pokušava da ponovo nametne Srpsku listu kao jedinog legitimnog predstavnika Srba, otežavajući pojavu alternativnih opcija. Problem je što je Srpska lista postala simbol političkih promašaja i saradnje sa svim kosovskim vladama, uključujući i Kurtijevu. Njena uloga više nije političko predstavljanje Srba, već lojalnost Vučiću i eliminacija konkurencije. U 21. veku jednopartijski model za srpsku zajednicu je neprihvatljiv. Bez promene politike Beograda, neće biti ni oporavka institucionalne uloge Srba na Kosovu.
Građani Srbije su mesecima na ulicama. Predvođeni studentima zahtevaju suštinske promene. Svi očekuju rasplet. Kako Vi to vidite?
– Od dobre dijagnoze zavisi terapija. A dijagnoza ovog trenutka u Srbiji, ako slušamo narod glasi: Pobuna. U Užicu, Čačku i drugde reći će buna. Reč je o pobuni srednje klase, posebno obrazovanih, koji loše žive. Kada 40 odsto budžeta odlazi na hranu, a energenti postaju luksuz i za ljude i za firme, tada počinju bune. Tu činjenicu ne može da prikrije narativ o obojenim revolucijama niti i ideološke bajke. Srbija je već danas u svetu prepoznata kao zemlja u kojoj se dogodila „prva digitalna revolucija“. Studenti su, putem digitalizacije i društvenih mreža, razorili medijski monopol Vučićeve vlasti, u koji su uložene stotine miliona evra građana Srbije…
