Danas

JEDINA MOGUĆA KAZNA ZA VUČIĆA JE POLITIČKA

Može li predsednik Srbije da odgovara za eventualnu zloupotrebu instituta pomilovanja

Milica Stojanović, koja je u januaru tokom protesta u Beogradu automobilom udarila studentkinju, pomilovana je odlukom predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ovo je drugi put da predsednik koristi institut pomilovanja kako bi od krivičnog gonjenja oslobodio osobe osumnjičene za napad na studente.

Prethodno je pomilovao je četvoricu aktivista vladajuće Srpske napredne stranke kojima se sudilo da su u Novom Sadu krajem januara studentkinji dislocirali vilicu. Tako je, odlukom predsednika Vučića, obustavljen i taj postupak. U oba slučaja reč je o aboliciji, institutu koji omogućava oslobađanje od krivičnog gonjenja pre pravosnaž ne presude.
„Za razliku od većine drugih evropskih rešenja, naš Zakon o pomilovanju daje mogućnost ne samo pomilovanja osuđenog lica, već i oslobađanja od krivičnog gonjenja, takozvanu aboliciju. To je relikt starog komunističkog modela u kome je abolicija često korišćena za ‘milost’ prema političkim neistomišljenicima i disidentima, pa je ovaj institut zadržan i u Zakonu o pomilovanju iz 1995. godine koji od tada nije menjan“, kaže za Danas Vanja Bajović profesorka na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Ona ističe da bi pomilovanje trebalo da predstavlja krajnju meru milosti namenjenu osuđenicima koji se nalaze u izuzetno teškim životnim okolnostima – poput starosti, teške bolesti ili nepravedne osude, i da se taj postupak pokreće na osnovu molbe samog osuđenog lica.
„Za razliku od toga, abolicija o kojoj ovde govorimo, tačnije oslobađanje od krivičnog gonjenja, pokreće se isključivo na inicijativu ministra pravde, pa bi trebalo videti iz kojih razloga je ministarstvo tako nešto iniciralo, imajući u vidu da se radi o slučajevima nasilja koji su dosta uznemirili javnost“, kaže Bajović. Kako kaže institut abolicije je sam po sebi problematičan jer omoguć ava izvršnoj vlasti, konkretno predsedniku i ministru pravde, da se meša u nadležnosti sudstva. Iako smatra da bi takva zakonska odredba trebalo da bude ukinuta, Bajović naglašava da, dokle god postoji u važećem zakonu, odluke o aboliciji ne podležu krivično pravnoj već isključ ivo političkoj oceni.
„Dakle, predsednik se, za divno čudo, ovde kreće u okvirima zakona, jer shodno zakonskim rešenjima (koja su po meni zastarela i dosta sporna, ali su i dalje važeća), on, na predlog ministra pravde, ima pravo da oslobodi lice od krivičnog gonjenja. Ako se to pravo zloupotrebljava, jedina moguća kazna je politič ka – da se izvršnoj vlasti ne da poverenje na izborima“, kaže Bajović. Bajović objašnjava da bi se odluka o pomilovanju mogla pravno tretirati kao koruptivno krivično delo, poput trgovine uticajem, samo ukoliko bi se dokazalo da je predsednik za tu odluku primio poklon ili neku drugu protivpravnu korist. Kada je reč o zloupotrebi službenog položaja, dodaje, bilo bi neophodno pokazati da je tom odlukom sebi pribavio korist, drugome naneo štetu ili ozbiljno povredio nečija prava.
Tužilac Radovan Lazić kaže za Danas da potpuno oslobađanje od krivičnog gonjenja nije su- štinska svrha instituta pomilovanja, koji bi, kako kaže, trebalo da bude krajnji mehanizam ispravljanja sudskih nepravdi kada više nema drugih pravnih lekova. „Smisao instituta pomilovanja jeste da se otklone nepravde koje se ne mogu otkloniti u sudskom postupku. Na primer, kada neko bude pravosnažno osuđen, a ispostavi se da nije kriv i više ne postoji nijedan pravni lek. Tada predsednik može da interveniše kao krajnja političko-pravna instanca“, navodi Lazić. Kao posebno problematično ocenjuje Vučićevo javno obrazloženje odluke, u kojem je predsednik rekao da „ne postoje elementi krivič nog dela“ – što je, prema Laziću, ocena koju isključivo može dati sud. Time, smatra, predsednik ne samo da prekida sudski postupak, već zauzima stav o krivici, što je direktno suprotno ulozi koju bi trebalo da ima…