Vreme
INTERVJU: STEVAN SUBIĆ, ZVEZDA SVETSKE STRIP SCENE
Zajednički imenitelj je strast
“Mi smo mala zemlja, sitno govorno područje, sa radikalno ponirućim standardima pa i životnim, a opet, sa dubokom i bogatom tradicijom vizuelnog pripovedanja. Kada se to sabere, dobijamo nešto nalik pauzi, tihom predahu između dve epohe, u kojoj se nove generacije i šira publika bude u svetu u kome autorstvo u Srbiji...
Zrenjaninski umetnik Stevan Subić je zvezda svetske strip scene. Od prvih nagrada na međunarodnim festivalima, preko rada za popularni italijanski Serđo Boneli Editore, pa potom i karijere u Francuskoj gde je nacrtao neke od najzapaženijih verzija Konana i Tarzana, Stevan poslednjih nekoliko godina beleži uspehe u jednom od najvećih američkih magnata u industriji stripa – DC komiksu. I to baš sa Betmenom, koji je bez ikakve sumnje najkomercijalniji brend američkog mejnstrima, a samo retki dobiju priliku da rade na njemu. Pre mesec dana u Srbiji je, paralelno sa svetskom premijerom, objavljena antologija Supermen: Svet u izdanju Čarobne knjige, u kojoj su autori 16 zemalja dali sopstvenu viziju prvog superheroja u ambijentu svoje nacije, pa se tako, posredstvom Stevana Subića, Supermen obreo u Beogradu. Nakon Zagonetač: Godina prva, kog je radio sa scenaristom i glumcem Polom Dejnom i Pingvin: Nebitan čovek po scenariju zvezde američkog stripa Toma Kinga, ovo je njegov treći američki rad objavljen kod nas. To je bio povod da sa Subićem popričamo o paralelama u pogledu na umetnost između američke i evropske scene, kako dospeti do izdavača kao autor čija je karijera tek u usponu, ali i kako očuvati svoj autorski pečat uprkos zahtevima industrije i tržišta.
Na koje načine je izdanje Supermen: Svet značajno za vašu karijeru?
– Uranjanje u svet Supermena nije bilo u tolikoj meri novo i neizvesno iskustvo, sa pozicija zanata i pripovedanja samog, zahvaljujući veoma sličnom iako toliko različitom iskustvu rada na adaptaciji Tarzana. I jedan i drugi su heroji jednog vremena koje polako ali jasno zgašnjava pred nama. Nakon devet decenija, stotina scenarista, vizuelnih umetnika, adaptacija kroz medije i formate počevši od filma, preko teatra do dizajna i gejminga, Čovek od čelika je zaista veoma blizu pozicije koju 30-ak godina stariji lord Grejstok već ima. Sasvim sigurno da se za rad na Supermenu ne može pripremiti, nema tog iskustva ili autorske potencije koja ne bi zastala na trenutak pred monumentalnošću prvog superheroja pop kulture i legata koji se izdiže za njim. Uz to, gledano iz ugla radnog stola umetnika, gde se stvaralački odlučujemo da i dramaturški tog heroja postavimo u kontekst naše zemlje, izdiže se nemali broj nepoznanica, jer staza koju bismo sledili ne postoji. Svaki korak napred je nov i za podneblje i ovaj deo Evrope. Mada, uživanje, posvećenost i odlučnost da našem kulturnom prostoru podarimo i ovu epoletu, stimulans je neporeciv i uzvišen. Zadovoljstvo i čast je utisnuti Srbiju u večni lor najvećeg superheroja kojeg je popularna kultura iznedrila u poslednjih 130 godina.
Američki DC Komiks je već godinama okosnica vašeg rada, i to pre svega Betmen, ali kroz naslovnice i ostali junaci. Kakve su razlike u uredničko-redakcijskom pristupu prema umetniku između američkog i evropskog stripa?
– Istinu govoreći, razlike nema. U mom slučaju, imao sam privilegiju da sarađujem sa kremom evropske i američke uredničke klike, i osim u tempu koji iziskuju rokovi i intenzivna dinamika izlaženja, neke značajne razlike ne mogu izvući jer i jedni i drugi strastveno vole to što rade, poznaju u srž žanrove i narative koje vode, živeći posvećeni njima. Moglo bi se reći da u Evropi postoji sloboda u pristupu junacima. Bilo kakva ideja koja je dramaturški uobličena i sa nekom vizuelnom dokumentacijom, može se poslati kao ponuda redakcijama na uvid. Ne mogu da ulazim u izvesnog takvih ponuda, ali da li su otvorene mogućnosti, sasvim izvesno da jesu. Međutim, to se ne može reći za mejnstrim američki izdavački sistem. Oni su uglavnom omeđeni svojim narativnim celinama, a opet čineći jednu veliku superherojsku scenu koja može ponekad da se otvori ka novom piscu, češće umetniku, ali opet u skladu sa potrebama tog žanra i u skladu sa planovima redakcija…
