Danas

DUŠAN ĐUKARIĆ, AKVARELISTA

Za umetnost bila bi propast da zavisi od podrške vlasti

Neko je rekao da je „uljano slikarstvo hodanje po asfaltu, a akvarel klizanje na ledu“. Zbog tog ‘klizanja na ledu’ umetniku se čini da je svaki njegov okret i pokret, iznenadni izlazak iz ravnoteže, neminovno pad. U akvarelu sve to čisto i otkriveno je unutrašnja molitva na papiru kroz boju.

Ona je otkrivena na papiru, potpuno i suštinski ste ogoljeni, a niste povređeni. Akvarel jeste težak a to stalno traganje, borba i bežanje akvarela, ako uspete da ga stignete i ne zaostanete na tom putu, čine da se on lako ‘čita’ i vidi na papiru. Tu nema improvizacije, nema ničeg sakrivenog, ali i to je i njegova tajna mogućnost. Ovako za Danas objašnjava popularnost akvarela poznati srpski slikar Dušan Đukarić, jedan do deset vodećih akvarelista na svetu, čijom izložbom „Tajna svetlosti“ ULUPUDS-ova galerija „Singidunum“ obeležava 45 godina postojanja.
Kakva je „hemija“ između Vas i „Singidunuma“ u kome izlažete u određenih vremenskim ciklusima i kako je odlučeno da izložba „Tragom svetlosti“ bude „rođendanska“ galerijska postavka?
– Može se reći da je ovaj vid saradnje između Galerije Singidunum i mene kao slikara već postao tradicija. Ja sam uvek tu, pomažu i oni meni i ja njima u obostranom životu umetnosti. Ova izložba je slučajnosti. Šetajući Knez Mihailovom ulicom po običaju svratio sam u Galeriju i čuo da Singidunum u ovoj godini slavi 45 godina postojanja, što me je u trenutku iznenadilo jer imam papir star 45 godina. Naziv ove izložbe „Tragom svetlosti“ ipak nije slučajan zato što je ono najtananije i najneuhvatljivije, a to je svetlost koja je kroz prizmu akvarela otkrivena baš ovom tehnikom koja joj daje prostor da se kreće, diše, razliva na papiru starom punih 45 godina kao i sama Galerija koja je krov i dom mnogim umetnicima.
Zašto je to traganje za svetlošću, nezavisno od prirode same tehnike, ipak kroz vodu – more, reke, kišu, izmaglicu… kojima su Vaše slike „okupane“?
– Akvarel je takva tehnika da je to kap krvi kroz umetnost, boju, svetlost prenesena na papir. To je stalni čin odluke. Nema kompromisa, nema prepravljanja, popravki. To je jedan put, jedna avantura, jedna strategija stalnog traganja. Upravo na tom putu, koji je uvek razuman i racionalan, nešto skrene levo ili desno zbog čega se nađete u prostoru i osećaju slučajnosti koja mora da se kontroliše. Ako je ta slučajnost kontrolisana, umetnik je napravio pravo remek-delo. Uvek kad sam išao tim putem slučajnosti bio sam izvan ravnodušnosti i uvek na tragu prave umetnosti. Zato je veliki problem da se ta slučajnost u umetnosti kontroliše, da se nekako pripitomi i shvata. Potreba umetnika da razvije tu nepoznanost i izmaglicu na svom putu nema uvek nekog punog značaja, jer je akvarel uvek nekoliko koraka ispred. Vi se morate njemu prilagoditi, znati pripitomi ga. U tome je težina akvarela. Ulje je slikarstvo koje daje snagu, a akvarel na tom mestu daje dah. Ako umetnik to uspe da nađe i uobliči kroz prirodu akvarela, onda je dotakao večnost.
Uovoj izložbi važnu ulogu ima slikar i galerista Milan Ilić. O čemu se radi i kako ste došli u kontakt sa njim?
– On je po profesiji slikar koji je 1962. otišao u Nemačku i jedno vreme bio u kampovima za strance. Pošto nije hteo da bude raseljen tamo gde su ga slali, bio je u zatvoru. Kad je izašao iz zatvora, između odlazaka i dolazaka iz Pariza, 1980. otvorio je prodavnicu slikarskog materijala u kojoj je nabavio i ovaj papir 640 gramski za koji se može reći da je karton čuvene Arjomari Priuks firme. U toj prodavnci prodavao je i ostali slikarski probor, a posle četiri decenije vratio se u Srbiju. Kao ljubitelj umetnosti počeo da je prati moj rad i postao veliki fan mog slikarstva. Pre nekoliko godina pozvao me je i rekao da se ne usuđuje da slika na ovom papriru kad vidi kako ja to majstorski radim i ponudio mi da mi pokloni taj papir koj je tad bio star 43, a sad je 45 godina napunio. Ja sam prihvatio sa oduševljenjem, ali i sa jednom vrstom intrige da li je taj papir poprimio neku boji, da li je prašina ušla u zrna, kako će se ponašati u slikanju, da li je zub vremena napravio neki problem. Međutim, kad sam otvorio taj paket izgledao je kao da je danas napravljen. Proces slikanja na njemu je neverovatan osećaj onog puta i pravca kojim se voda kreće i koju morate stići, a zbog veličine formata postaje prava avantura hodanja kroz umetnost do cilja…