Novi Magazin

IZOŠTRENO - DEJAN ATANACKOVIĆ

A na kraju tunela – kristalna noć

Ničiji život nije svetinja. Preživljavanje je stvar puke slučajnosti, uz jednake šanse za suprotan ishod. Abolicija, reč godine, princip je vladavine zla. Ko još nije upregnut u režimski kriminal, javno je pozvan da učestvuje u spontanom krvavom piru.

Jedna po jedna, odlike fašizma bezuslovno postaju deo uobičajene srpske stvarnosti. Događaji, kao preslikani iz Nemačke tridesetih, nižu se i jedni druge najavljuju sa stravičnom izvesnošću. Maskirane falange napadaju građane i imovinu, razbijaju vilice i čela, izloge i prozore. Oživljavaju kristalne noći. Ruku krvavih do laktova i lica uobličenog grimasom prezira, vrhovni psihopata sve dublje pada u ambis laži i ludila. Svaki dan preti ratom, a zna da je rat već tu, da ga on već uveliko vodi, paravojnim formacijama i partijskom policijom, protiv sopstvene zemlje i građana. Rat je njegovo poreklo, njegova histerična kolevka. Nosi ga svuda sa sobom kao ugaženo govno. Onaj kukavički, podmukli rat koji se vodi odmazdom i pljačkom i javnim pozivima na ubistva. Trinaest godina nam otima gradove, mostove, simbole. Trinaest godina ruši i pljačka Beograd, menja ga proizvodima svog kriminalnog uma, a poharanim javnim novcem puni džepove svoje interesne grupe. Trinaest godina je Srbija njegov ratni plen. Tela kolateralnih žrtvi osvajačkih pohoda nestaju u ruševinama i požarima, u nesprečenim nesrećama koje narastaju do proporcija opšte katastrofe. Nema tragedije koje ne nosi pečat Vučićevog ličnog zla. U svemu se raspoznaje njegova osveta normalnosti i razumu. Ostavlja za sobom tempirane bombe. Sve što izgradi smesta postaje pretnja. Soliter, trg, javna zgrada, ne stigne ni da ih dovrši već pucaju po kriminalnim šavovima. Sležu se brda pod kojima ucenjene medicinske službe bespomoćno čekaju da se tuneli bez upotrebne dozvole obruše na putnike. Otrovane reke, izbacuju na površine čitava jata ribljih leševa. Organizovano, trudom javnih preduzeća, truju se šume i brda, istovareno i zapaljeno đubre toksičnom maglom zavija sela i gradove…
Gaženje automobilom proglašeno je sa najvišeg mesta u državi legitimnim sredstvom za zadovoljavanje ličnog besa. Niko nije bezbedan. Svuda naokolo blistaju proizvodi prostačkog potrošačkog društva i bogatstva koje se stiče sramotnom poniznošću prema jačem i surovim gaženjem slabijeg. Fašizam je tu sasvim logičan ishod: narasta u lažima, u hrabrenju gadova, u rušenju gradova, u ratu koji se vodi protiv svih nas, pa i „njih“, onih što reže u šatorima paravojnog kampa, a još ne znaju da su potrošni robovi za jednokratnu upotrebu. Vrhovni podstrekač ubistava iza sebe ima toliko mrtvih da ih više i ne broji, ako ih je ikada brojao. Iz perspektive narcisoidnog poremećaja, to možda i nisu njegove žrtve. Ipak on lucidno zna da ga čeka odgovornost za svaku od tih pojedinačnih smrti. Trideset godina je prošlo od kada je histerično derište, jula 1995, iz ušuškane bezbednosti skupštinske govornice sred Beograda, mahnito zahtevalo još ubijanja, još odmazde, dok je u Srebrenici danima trajao genocidni odstrel. Trideset godina kasnije, nekažnjen, nelustriran, taj higijenski propust nedovršene srpske demokratije ostvaruje svoj san o odmazdi. Nije to više sto za jednog. Ovde i sada za jednog ima da ginu svi, bez razlike, slučajnim ili planskim odabirom. Najviše čemu se građanin može nadati je farsa medicinskog i vatrogasnog nadzora najavljene tragedije. Nije sporno, dakle, hoće li do tragedije doći, već da, kada dođe, pozorište farse bude spremno za svoj jeftin i jeziv nastup. Istina, ovo poslednje u znatnoj meri opisuje celu današnju Srbiju. Kao što je neupućenom strancu teško prepričati mnoge sumanute postupke režima, a da se i sami ne osetimo ludim, tako se i sveukupna dijagnoza ovog društva s mukom rezimira, i to posebno sada, kad i pored svih s vremenom nastalih okolnosti, i nesumnjivog potencijala opšteg građanskog i studentskog bunta, pobunjena Srbija nema svoje predstavničko telo i političku viziju. Pisao sam početkom aprila: „Nedopustivo mnogo vremena prolazi u iracionalnoj pasivnosti i odlaganju konkretnih i razumnih poteza. Izostaje politički plan i projekat u trenutku kada je režim, zahvaljujući studentskom buntu, na kolenima, i kada mu treba zadati završni udarac. Studenti, akademska zajednica, aktivisti, opozicione stranke, slobodni građani imaju da zajedno, kroz forme odlučivanja svojstvene direktnoj demokratiji, odrede tim eksperata koji će biti u stanju da preuzme ključne državne resore, a da do pada režima funkcioniše kao vlada u senci: da obilazi Srbiju, grad po grad, selo po selo, i upoznaje građane sa ustanovljenim odlukama i ciljevima, da uspostavlja međunarodni dijalog pre svega sa državama Evropske unije, da svakodnevno radi na podsticanju generalnog štrajka, aktivnom pritisku na ključne institucije i sprečavanju građanskog rata.“…