Novi Magazin

SAD – KINA

Tramp ponižava saveznike, a Si ih stiče

Tri samita – u Kanadi, Kazahstanu i Holandiji – bili su proteklih dana savršen primer razlike između dve svetske supersile – Amerike i Kine. Formalno, Kina je javno „duboko zabrinuta“ zbog događaja na Bliskom istoku, ali poznavaoci prilika ukazuju da Peking iza zatvorenih vrata verovatno slavi.

Dok je Donald Tramp prošle nedelje napuštao samit G7 u Kananaskisu u Kanadi kako bi se očigledno pripremio za bombardovanje Irana, upućujući pritom pretnje ostalim članicama i odbijajući da potpiše zajedničko saopštenje, kineski predsednik Si Đinping bio je u Astani u Kazahstanu na drugom samitu Kine i Centralne Azije gde je potpisan Ugovor o stalnom dobrosusedstvu i prijateljskoj saradnji. Dok je Si sticao saveznike u liderima Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana, Tramp je praktično ponizio tradicionalne američke saveznike – Kanadu, Francusku, Nemačku, Italiju, Japan, Veliku Britaniju i Evropsku uniju. To što je, s jedne strane, predsednik Kine istakao da Astanska deklaracija potvrđuje „kineskocentralnoazijski duh uzajamnog poštovanja, poverenja, koristi i pomoći“, a s druge strane planete, predsednik SAD odbio da potpiše zajedničku deklaraciju G-7, verovatno najslikovitije prikazuje trenutne razlike između dve suprotstavljene svetske supersile. Kada se na to doda Trampov pritisak na članice Severnoatlantske alijanse da po svaku cenu obećaju da će povećati izdatke za odbranu pet odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) preteći da će povući bar 20.000 od oko 80.000 američkih vojnika iz baza na evropskom tlu, kao i Trampova „specijalna vojna operacija“ u Iranu o kojoj nije obavestio saveznike, sve više ima onih koji smatraju da, ne samo Zapad, već „ceo svet galopira ka mračnom ponoru“.
STRATEGIJA HAOSA:
Svet, prema oceni austrijske ekspertkinje za geostrategiju Veline Čakarove, više ne funkcioniše na osnovu tradicionalnih principa realpolitike i geopolitike, a ova „2025. godina označava novu prekretnicu“. „Svet se nalazi u nepoznatim vodama“, ističe ona, ukazujući da ono što se na geopolitičkom planu „dešava na taktičkom nivou predstavlja haos“. Štaviše, dešavanja na Bliskom istoku ukazuju da je haos izgleda postao strategija svetskih sila. A što se tiče zapadnih lidera, kada pomisle na haos proteklih meseci, oni pogledaju u pravcu stanara Bele kuće. Kako drugačije protumačiti da je Tramp napustio samit G-7, odbijajući da potpiše deklaraciju koja uverava Ukrajinu u posvećenost njenoj odbrani, ali i poziva na deeskalaciju izraelsko-iranskog sukoba, istovremeno naglašavajući pravo Izraela na samoodbranu i da Iranu nikada ne sme biti dozvoljeno da poseduje nuklearno oružje. „EU je došla u Kanadu da pokuša da ubrza pregovore i izbegne tarife od 50 procenata koje je Tramp pretio da će uvesti Briselu… Ursula fon der Lajen je uspela da se nakratko vidi sa Trampom, ali je on brzo stavio tačku na oprezni optimizam predsednice Komisije. Isto se može reći i za Meksiko, Južnu Koreju i Brazil – svi su se vratili praznih ruku“, ističe u uredničkom komentaru španski dnevni list „El Pais“, sumirajući sastanak na kojem nije postignuto apsolutno ništa. „Ono što je zaista zabrinjavajuće je postepeni nestanak sporazuma postignutih na multilateralnim forumima, koji su postali mesta za teatralne gestove, a ne mesta za pokušaj rešavanja problema“.
ŽIVELA G-6:
Zapad se suočava sa dilemom, primećuje komentator letonskog liberalnog dnevnog lista „Diena“ Andis Sedlenieks, ukazujući da su brojne zapadne institucije, od čijih su odluka donedavno zavisili brojni globalni procesi, sada izgubile veliki deo svoje privlačnosti i uticaja, čak i bez da su bile razbijene unutrašnjim podelama. „One su uvek bile organizacije u okviru kojih su se zapadne zemlje okupljale i izražavale zajedničko mišljenje. To je bio jedan od razloga zašto ih čak ni otvoreno antizapadne javne sfere nisu mogle ignorisati. Međutim, ako to jedinstvo više ne postoji, izjave zapadnih institucija postaju prazne fraze bez stvarne relevantnosti u očima nezapadnog sveta“, ističe on. S druge strane, komentator minhenskog „Zidojče cajtunga“ Danijel Bresler ukazuje da Tramp lako može da se izvuče sa ovim ignorisanjem ostalih učesnika samita, jer mu se to jednostavno može. „Živela G-6. G-6 – to je ponižena šestorka. Šest lidera koji su moćni u svojim zemljama, a zajedno i dalje predstavljaju značajan deo globalne ekonomije. Pa ipak, morali su da trpe da se prema njima postupa kao prema patuljcima u Kananaskisu u Kanadi, od strane čoveka koji sebe vidi kao glavnog igrača i, u smislu koncentracije političke, ekonomske i vojne moći, zapravo jeste glavni igrač“, ističe Bresler. „G-1, to jest Donaldu Trampu je dozvoljeno da radi šta god želi. Da laže bez izazova, da torpeduje koreografiju samita i, naravno, da ode rano. Zašto mu je dozvoljeno da to radi? Zato što može.“ Britanski „Tajms“ ukazuje da je ostatak Grupe sedam industrijski najrazvijenijih zemalja sveta bio ne samo zbunjen već i zanemaren. „Jedna zemlja i jedan čovek trenutno dominiraju uzburkanim krizama na Bliskom istoku i na globalnim tržištima. Kakve god bile pobožne izjave onih lidera G-6 koji pokušavaju da preispitaju Vašington, oni imaju mali uticaj na izraelski napad na Iran ili promene raspoloženja gospodina Trampa u vezi sa globalnim trgovinskim carinama“, ističe u uvodniku „Tajms“ i dodaje da je možda više zabrinjavajuće od Trampove ravnodušnosti prema stavovima najvažnijih američkih saveznika bilo njegovo insistiranje da je „G-7 napravila grešku isključivši Rusiju iz onoga što je, nakratko, bila G-8“. Iako je davne 2002. godine u Vašingtonu pred američkim Senatom tvrdio da posle Iraka neće biti više biti potrebe za američkim vojnim intervencijama na Bliskom istoku, izraelski premijer Benijamin Netanijahu je svojim poslednjom akcijom bombardovanja Irana uspeo da natera i Trampa kao samoproklamovanog mirotvorca i protivnika američkog ratnog intervencionizma da uđe u ratni pohod svojstven američkim neokonzervativcima koje je decenijama kritikovao. I dok je Tramp bombardovanjem Irana demantovao svoje predstavljanje samog sebe kao državnika koji prekida „eru američkih ratova i projekata stvaranja država u Avganistanu i Iraku“, mnogi pogledi su usmereni ka Pekingu. Naime, svet interesuje da li sada kada i Tramp, poput Vladimira Putina, ima svoju „specijalnu vojnu operaciju“, to predstavlja otvoren put za Sia da na tu kartu zaigra kada je u pitanju Tajvan.
KINA I AMERIČKE GREŠKE:
Formalno, Kina je javno „duboko zabrinuta“ zbog događaja na Bliskom istoku, ali poznavaoci prilika ukazuju da Peking iza zatvorenih vrata verovatno slavi. I to zbog toga, što se nastavlja dvodecenijski niz u kojem je Amerika bila zauzeta stalnim ratovima i nemirima širom sveta, dok je Kina gradila svoj uspon Kine kao industrijske svetske sile „Počelo je sa žratom protiv teroraž posle 11. septembra, zatim Avganistanom, Irakom 2003, Jemenom od 2002, Libijom 2007, Sirijom od 2014, spornim američkim izborima i neredima 6. januara 2021, Ukrajinom, a zatim Gazom tokom protekle dve godine, dva trgovinska rata Donalda Trampa, a sada – Iranom. Tramp je razumeo problem i u kampanji govorio žne više ratovaž, ali nije bio u stanju da odoli pritisku američkog vojnog establišmenta i Izraela“, istakao je kolumnista australijskog „Ej-bi-si njuza“ Alen Koler, dodajući da je u međuvremenu „Kina tiho sklapala prijateljstva, gradila svoju vojnu moć kao deo frenetične industrijske politike i nije je koristila (iako je vršila špijunažu industrijskih razmera kako bi dobila tehnologiju)“. Prema njegovoj oceni, Kina će izaći kao „pobednik kao što je to bio slučaj dve decenije“ jer smatra da danas ratovi samo „oslabljuju i odvlače pažnju svima koji su uključeni“. Prema njegovoj analizi, Kina je naučila lekciju od Amerike, a zvono na uzbunu je dobila u toku Trampovog prvom mandata 2018. godine, kada je kanadska policija na osnovu privremenog zahteva za ekstradiciju Americi uhapsila Meng Vandžou, ćerku osnivača i finansijsku direktorku kineskog tehnološkog giganta „Huavej“. Dva meseca kasnije, Ministarstvo pravde SAD optužilo ju je za prevaru, a proces je trajao četiri godine nakon čega je ceo slučaj odbačen…