Vreme

INTERVJU: DR VLADIMIR VUČKOVIĆ, EKONOMISTA

Model privrednog rasta mora da se menja

“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”

U danu kada smo razgovarali sa Vladimirom Vučkovićem, objavljen je rad njegovih nekadašnjih kolega iz Fiskalnog saveta – Pavla Petrovića, Danka Brčerevića i Slobodana Minića – pod nazivom “Privredni razvoj Srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti”. Vučković je 10 godina bio član Fiskalnog saveta, a danas je vodeći predavač ekonomije i direktor programa za razvoj karijere Mokrogorske poslovne škole. “Srbija je s ovakvim trendovima i odnosom prema institucijama osuđena na neuspeh. Privredni model koji svoj oslonac vidi u državi, usko povezanim domaćim elitama i stranim investitorima vođenim jeftinim prirodnim i ljudskim resursima – može doneti samo kratkoročne makroekonomske dobitke. Dugoročno, takav pristup neizbežno vodi u stagnaciju, jer sve više potčinjava ekonomiju privilegovanoj eliti koja guši konkurenciju, inovacije i društvenu mobilnost. Stoga, samo duboka reforma, tj. izgradnja inkluzivnog institucionalnog sistema, može promeniti putanju zemlje koja već predugo funkcioniše znatno ispod svojih mogućnosti. To neće biti lako, jer zadire u same temelje postojećeg poretka i direktno udara na interese moćnih i ukorenjenih struktura. Međutim, upravo izgradnja takvog sistema, koji počiva na vladavini prava, konkurentnoj tržišnoj utakmici, jasnim, predvidivim i jednakim pravilima za sve jedini je način da Srbija obezbedi stabilan ekonomski prosperitet i pridruži se zemljama sa visokim dohotkom”, pišu Petrović, Brčerević i Minić. Sa Vladimirom Vučkovićem pričamo upravo o toj zamci – zašto jedna zemlja, nakon dostignutog određenog nivoa razvoja, naprosto ne može dalje da napreduje bez “debelih” promena.
– Dobro što se to pitanje vraća, jer je veoma aktuelno i za nas i za druge. Reč je o tome da se zemlje zaglavljuju na nekom nivou razvoja između 10.000 i 15.000 dolara BDP po glavi stanovnika. Uspeju dotle da dođu, ali iznad toga ide jako teško i tu se zarobe. Na negativnoj strani je činjenica da je samo trećina zemalja to uspela da prevaziđe u poslednjih 20-30 godina. Na pozitivnoj je što su to uspele sve zemlje iz centralne i istočne Evrope, s kojima se mi najčešće poredimo. Mi osećamo da smo tu negde, a da nemamo gorivo da se popnemo iznad 14.000–15.000 dolara. I Svetska banka ukazuje na to, kao i autori koje ste naveli, a to je i generalno stav stručne javnosti: imali smo neko pogonsko gorivo koje se polako iscrpljuje. Kad se uđe u strukturu privrednog rasta, vidi se da je to bila posledica investicione aktivnosti države, stranih direktnih investicija i tu možemo praktično da stanemo. Zašto? Investicije države su pogurale građevinsku aktivnost, strane direktne investicije su pogurale, između ostalog, i rudarstvo, a jedino što se javilo van radara je IKT (Informaciono-komunikacione tehnologije) sektor. Jedini je on imao autonoman rast mimo aktivnosti države i stranih investitora. Rekao bih da to nije neuobičajeno za prvu fazu razvoja, ali je problem – šta dalje. Sad je pravo vreme da se o tome priča. Ne možemo više toliko da računamo na aktivnost i na investicije države, jer su one su već na oko sedam odsto.
Ali imamo Ekspo, koji će još dve-tri godine da gura te investicije.
– Država u fiskalnoj strategiji planira da to ostane na sedam odsto BDP, znači, nema rasta koji bi dodatno to pogurao. Bilo nam je lako da te investicije u prethodnih 10-15 godina rastu, jer su one pale u jednom trenutku na samo 2,5 odsto BDP, sada su sedam. Čak i ako država bude izvršavala sve što planira, što neće biti lako, i dalje nećemo odatle imati impuls. Strane direktne investicije već padaju, prošle godine su bile blago pozitivne – kada se odbije priliv novih investicija i odliv kapitala, dividendi i profi ta, to se svelo na samo 300 miliona evra, a bile su na skoro dve milijarde evra. Veliko je pitanje šta će biti s prilivom investicija zbog krize u Evropi i svetu, zbog naših sve većih troškova rada u evrima, jer nismo uopšte više toliko konkurentni pa investitori mogu da se sele odavde, kao što već imamo slučajeve, kao i da li će i naša političko- društvena situacija da odbije neke. Sve to ostaje da se vidi. Dakle – ne možeš više da računaš na državu, na strance teško, i onda je pitanje – šta je sa domaćim privatnim sektorom. To je tema o kojoj se priča već nekoliko godina i pravo je vreme da se sada bar krene u otklanjanje uzroka zbog kojih je slab domaći privatni sektor. Te uzroke nikada nismo rešili, radi se o onoj famoznoj priči o institucijama. Zaista, nismo ih rešili ni u prethodnih 15 godina, ni devedesetih, ni nakon Drugog svetskog rata – nama zapravo treba da konačno pređemo tu stepenicu i postanemo država gde su privatni sektor i preduzetništvo dinamični, gde se razvijaju i gde nastaje još nešto poput IT sektora. A da bi se taj privatni sektor razvio, potrebno je da ljudi budu slobodni da razmišljaju, da investiraju, a za to im treba zaštita ugovora, stabilnost – i makroekonomska i politička – kao i da osete da mogu mimo javnih politika i zvanične politike da plasiraju svoje proizvode. Ovde je prvi impuls poslovnih ljudi da se vežu uz vlast, jer tu vide mogućnost da dobijaju poslove, a treba nam upravo suprotno: veliki broj preduzeća koja se osnivaju i mimo takvog koncepta posla.
Petrović, Brčerević i Minić navode i prosečan broj preduzeća koji se osnuje na hiljadu stanovnika: kod nas je oko 30, a u centralnoj i istočnoj Evropi 79 preduzeća. Znači, nismo još uvek spremni na te stvari.
– To nije dobro. Nadu daje jedan period koji smo imali i koji je u poslednjih 20-30 godina, možemo reći, “zlatno doba” za nas, to je negde od 2018. do 2023-24 u smislu prosečnih rezultata, gde smo mi nešto brže rasli od okruženja, od centralne i istočne Evrope. Nekako se videlo oživljavanje nakon fiskalne konsolidacije, jer se, uz povoljne međunarodne vetrove, javio i taj preduzetnički impuls.
Bila je idealna situacija – nulte kamatne stope, obilje novca…
– Tako je, bilo je i tih stvari, doduše, posle korone je krenula infl acija, ali od 2015 do 2020. to se osetilo. Onda su ljudi počeli da dišu i da rastu, iako ne dovoljno, i iako je reč o tradicionalnim sektorima privrede. Ali pokazalo se da može to i kod nas, samo da se pusti malo da se preduzetnici razviju.
Pre neki dan je predsednik u intervjuu na RTS rekao, otprilike, ako bismo radili procenu ekonomske isplativosti, nikad ništa ne bismo sagradili. Znači, to se sve gradilo onako bez nekog razmišljanja o tome da li je to potrebno, kako i koliko toga treba, kada će se isplatiti… Sve manje-više proizvoljno: na primer, za Ekspo nikada nije bilo rasprave o tome zašto se baš to gradi, a zašto ne nešto drugo, već smo ponovo imali situaciju iz 2019. godine, kada je predsednik jednostavno izašao na televiziju i rekao šta će se graditi po njihovom (privatnom) planu koji se tada zvao “Srbija 2025”.
– To je važno pitanje – šta se sve radi i kakav je odabir prioriteta. Malo se u smislu transparentnosti i napreduje, jer sada i u fi skalnoj strategiji i u budžetu imamo bar izlistane projekte koje država hoće da radi – sad se vide različite deonice puteva i tome slično, pa možemo bar malo više nego ranije da diskutujemo o tome. Ali drugi deo – zašto se radi – i dalje ostaje upitan. Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema. Ne bih se složio da je to nemoguće dokazati i dati objašnjenje zašto je neki projekat isplativ, jer u cost-benefi t analizama postoji metodologija kojom se procenjuju efekti i na dugi rok, i za sve ono što je ekonomski i što nije ekonomski pokazatelj – i to može da se prevede na ekonomski pokazatelj. Dakle, ako po Srbiji gradimo nešto što se vodi kao Ekspo, iako to nema na prvi pogled velike veze sa njim, možda to nema trenutnu ekonomsku isplativost, ali ako predvidimo da će se tu razviti neka aktivnost, pa da će to doneti neku vrednost, onda to možemo da projektujemo i da uključimo u rezultat. Da imamo takvu vrstu računice i objašnjenja, mogli bismo da sednemo i hladne glave kažemo – u redu, ovo je ubedljivo, ili ovo je možda previše optimistično. Ovako nam ostaje da verujemo ili ne verujemo državi na reč, što nije dobro i onda ispadamo po automatizmu neko ko podržava ili je protiv nekog državnog projekta. Ubeđujemo se rečima da li nam taj nacionalni stadion ili metro treba ili ne. U tom suštinskom smislu nemamo napredak. Obaveza države je da daje tu vrstu analiza, a zatim da mi mnogo hladnije gledamo da li je to isplativo ili nije…