Danas

DOKAZ VITALNOSTI GRAFIČKE SCENE

Majska izložba grafike Beogradskog kruga 2025.

Ovogodišnja Majska izložba grafike, 73. po redu, označena terminima Otisci, Tragovi, Prostori, Eho slobode, nastavljajući tradiciju da bude smotra savremenih umetničkih tendencija, takođe bele- ži i prvu četvrtinu 21. stoleća koje je, bar kad je grafika u pitanju...

Aktualiziralo pitanje – šta je grafika danas, a to ,,danas’’, odnosilo se na promene koje su donele savremene digitalne tehnologije. Pitanje je pogotovu bilo aktuelno za grafiku Beogradskog kruga kojoj se zameralo da ostaje u granicama tradicionalnih tehnika kada su nove mogućnosti uveliko prevazilazile ograničenja ne samo u tehničkom već i izražajnom i kreativnom domenu. U međuvremenu, progresivni skokovi u razvoju ovih tehnologija i pojava ve- štačke inteligencije reaktualizuju ovo pitanje ponavljajući staru upitanost novim nedoumicama – šta je grafika u eri veštačke inteligencije i šta bi još mogla biti. Istine radi, pitanje šta je grafika, postavljalo se često, kako u teoriji tako i praksi. Ovo ne treba da čudi jer se grafika kao samostalna disciplina smestila u prostor između slike i crtež a. Od početka označena kao ,,umetnost za narod’’ ili „crna umetnost’’, po Etjenu Suriou, njoj ne pripada određeno mesto jer ako je svaka umetnost određena ,,primarnim senzibilnim kvalitetom’’, takav ne postoji za grafiku. Tako na primer, ako je crtežu svojstvena linija, a slikarstvu boja, grafika bi bila negde između. Kao „crnoj umetnosti“ upotreba linije vezivala bi je za crtež, a izuzeće boje vezivalo bi je za svetlost, odnosno fotografiju koja operiš e svetlošću lišene boje. Upotreba boje odavno grafiku izuzima iz ovako definisane pozicije približavaju- ći je slici. U vreme angažovane umetnosti grafika će biti označena kao ,,žurnalistika umetnosti’’ zbog svojih svojstava da na pojave reaguje direktno i ubojito ekspresijom crno- belog jezika i mogućnošću umnoženog grafičkog lista poput štampe. Pojava različitih kompjuterskih programa specijalizovanih za obradu fotografije, u dizajnerske i arhitektonske namene, otvorile su nesluć ene mogućnosti obrade vizuelnih materijala. Jedna od posledica je i ta što je u umetničkom govoru došlo do potiskivanja termina ,,likovno’’ u ,,vizuelno’’ iako se radi o potpuno različitim izražajnim medijima i svojstvima. Govorilo se da mašina može obrađivati ideju, ali je ona ipak ne rađa. U osnovi ovaj stav iako tačan ipak je proizveo takve rezultate da je na kraju ideja sve manje postajala vidljiva pred tehničkim rešenjima koja su sve više pokazivala uniformnost izraza. Svet aktuelnih ideja pokazivao se prilično ograničen pred ograničenjima mašinskih mogućnosti obrade. Ličnost umetnika kao sloj dela, sve više se gubila u svojoj autentičnoj pojavnosti i iskazivanju. Pokazalo se da mašina kao novi alat može biti produžetak ruke ali u ni u kom slučaju je ne može zameniti o čemu je svojevremeno pisao Anri Fosijon. Mnoga od ovih pitanja mogu se iščitavati i na ovoj Majskoj izložbi grafike Beogradskog kruga, s tim što se mora konstatovati da je prati konstantna vitalnost grafičke scene, potvrđena velikim brojem mlađih umetnika u širokom dijapazonu različitih tehnika. Ono što ostaje uočljivo kao neki potisnuti, a ipak primetljivi dijalog između tradicionalnih i digitalnih izraza je i to da klasični individualni stvaralački postupak snažno proširuje mogućnosti likovnog izraza dotle da je vidljivo prevazilaženje nekih osobenosti beogradske grafičke škole. U tome je možda i seme nekih daljih tokova koji će veći naglasak stavljati ne samo na povratku starih, klasičnih stvaralačkih postupaka znatno proširenih izražajnih mogućnosti…