Doom: The Dark Ages

Trideset tri godine i samo osam glavnih Doom igara, ne računajući verzije za mobilne telefone. Nekako osećam da bi trebalo da ih ima više, s obzirom na to da je ime odavno ušlo u enciklopedije kao sinonim za pucačke igre.

„Daj mi neku dobru dumačinu”, govorili ste svom dileru devedesetih, a on bi vam ponudio Ðuku Nukema ili Dark Forces. Ah, ta divna vremena kada su postojale tri igre, sve jedna bolja od druge… Prvi Doom pojavio se 1993. godine i danas mi prašnjav leži u istoj fijoci kao Bond i LM, čije su pakle kumulativno koštale kao godišnja zarada prosečnih roditelja. Prešao sam ga dve godine nakon premijere, kada je divnu Amigu konačno zamenio 486. Ako je ikada bilo igre zbog koje je vredelo preći na potpuno novi tehnosistem (nubovi bi rekli ekosistem), to je bio Doom. Dobro, i X-Wing, ali on je suviše veliki da bi statirao u tuđoj priči i zaslužuje samostalni osvrt. Stari Doomovi, zaključno sa Doomom 3 (2004) deo su istorije kojom se bave samo arheolozi i entuzijasti koji se trude da ih poteraju na svakom uređaju koji ima displej i procesor. Nas danas zanima moderna trilogija, koju je započeo Doom (2016), nastavio Doom Eternal (2020) i završio (ili započeo, s obzirom na to da se radi o prologu cele serije) Doom: The Dark Ages. Doom Eternal mi nije u potpunosti legao…