Novi Magazin
INTERVJU - HANES HOFBAUER
Pred našim očima se odvija promena sveta
Zahvaljujući trenutno najvećem privrednom ratu koji zapadne zemlje vode protiv Rusije zbog njene agresije na Ukrajinu, svet je zapao u ozbiljnu krizu, koja u jednom trenutku može dovesti i do eskalacije sukoba, misli sagovornik Novog magazina, austrijski privredni sociolog i istoričar, autor knjige U privrednom ratu.
Politika sankcija Zapada i njene posledice. Primer Rusije. Embargo, bojkot ili sankcije tri su pojma koja predstavljaju sredstvo svetskih moćnika da narode i države prisile na podređenost. U sve jačoj borbi bogatih zemalja za još veće bogatstvo i neiskorišćene (tuđe) resurse, a na štetu potčinjenih, gore pomenutim pojmovima uvek se dodaje još jedan cilj – politička premoć. Ko imalo poznaje istoriju znano mu je da za podređenost nije uvek nužna vojna sila; to je ostvarivo ukidanjem osnovnih i drugih kapitala važnih za funkcionisanje zemlje, čime je direktno ugroženo stanovništvo. Što, međutim, ne isključuje oružani sukob ukoliko planovi moćnika nisu ostvareni. U današnje vreme ekonomske su sankcije nešto za čim se rado poseže kako bi se, navodno, svet vratio u političku ravnotežu, što je floskula koja krije mnogo dublje, vešto skrivene razloge. Zahvaljujući trenutno najvećem privrednom ratu koji zapadne zemlje vode protiv Rusije zbog njene agresije na Ukrajinu, svet je zapao u ozbiljnu krizu koja, u jednom trenutku, može dovesti i do eskalacije sukoba… O svemu tome, analitično i naučno utemeljeno nizom činjenica koje je teško opovrgnuti govori najnovija knjiga – U privrednom ratu. Politika sankcija Zapada i njene posledice. Primer Rusije austrijskog privrednog sociologa i istoričara Hanesa Hofbauera koju je u prevodu Slobodana Damnjanovića sa nemačkog objavio beogradski Albatros Plus. Kod istog izdavača izašle su ranije i Hofbauerove knjige Eksperiment Kosovo / povratak kolonizacije, Slika neprijatelja – Rusija (prvo, i drugo dopunjeno izdanje), Evropa: poslednji pozdrav i Kritika migracija: ko dobija a ko gubi, dok su knjige Naručena istina. Kupljena pravda. Kolonijalizam Evropske unije, i Balkanski rat. Razaranje Jugoslavije objavili Jasen, odnosno Filip Višnjić. Hanes Hofbauer (Beč, 1955) bavi se istočno-evropskim pitanjima, piše povremeno za levičarske dnevne listove Nojes Dojčland i Junge velt, i na Zapadu ga smatraju zagovornikom neintervencionizma. U knjizi U privrednom ratu. Politika sankcija Zapada i njene posledice. Primer Rusije ovaj istoričar obrađuje prinudne mere bilo da su embargo, bojkot ili sankcije. Kako kaže u predgovoru, njihovo uspostavljanje traži moć; u najboljem slučaju – ogromnu moć. Desetine režima sankcija transatlantske osovine, izvedenih posle Drugog svetskog rata, doveli su do milionskih žrtava u perifernim državama globalnog juga; posebno u teškom i smrtonosnom slučaju Iraka, kojem autor posvećuje celo poglavlje. Te su prinudne mere, međutim, osuđene na neuspeh kad se vode protiv velikih zemalja sa otpornim i potencijalnim autarhičnim ekonomskim strukturama. Tada one mogu imati efekat bumeranga, i mogu se okrenuti i ka onima koji ih uvode. Predstavljajući istoriju sankcija od antike do danas, autor u ovoj knjizi podseća i na novije primere kao što su bojkot Olimpijskih igara 1980, trgovinski embargo protiv Kube i Severne Koreje, privredne sankcije protiv Jugoslavije, do velikog privrednog rata protiv Rusije. Knjigu završava poglavljem o globalnim posledicama privrednog rata koji je, kako kaže, suprotan međunarodnom pravu. Intervju sa Hanesom Hafbauerom za Novi magazin vođen je posredstvom elektronske pošte.
Dokazujete da sankcije nisu ideja savremenog sveta. Koje su bile prve, ikada nametnute?
– Prve sankcije u istoriji ljudske civilizacije koje sam pronašao bile su embargo koji je 432. godine pre Hrista Atina nametnula Megari. Brodovima iz Megare nije bilo dozvoljeno da pristaju u atinsku luku zato što je Megara podržavala Spartu, protivnika Atine. Ishod tih privrednih sankcija bio je Peloponeski rat koji je trajao 30 godina. U knjizi spominjem i Napoleonovu kontinentalnu blokadu 1806. prema Britanskim ostrvima, koja je trajala nekoliko godina. Napoleon je nametnuo eksteritorijalne sankcije koje su podrazumevale da će sve druge države ili preduzetnici, u slučaju da ih zaobilaze, i sami biti meta tih sankcija. Ruski car Aleksandar I nije popustio, i Napoleon je započeo vojnu invaziju na Rusiju.
Po završetku Prvog svetskog rata američki predsednik Vudro Vilson opisao je privredne sankcije kao „nešto mnogo strašnije od rata“. Tada je rekao: „Primenite taj ekonomski, mirni, tihi, smrtni lek i onda neće biti potrebe za silom. To je užasan lek. Izvan sankcionisane zemlje on ne košta života, ali na nju vrši pritisak koji, po mom sudu, nijedna moderna nacija ne može da izdrži“. Imaju li ove reči i danas isto značenje?
– Globalna situacija je onda bila drugačija. Tada, 1919, ljudi su bili iscrpljeni posle četiri godine rata, i Vilson je planirao da osnuje Društvo naroda. Njegove su reči bile upozorenje da se ne krene u nova ratovanja. Danas smo već u središtu jednog privrednog rata koji transatlantski Zapad vodi protiv Rusije, paralelno sa krvavim ratom između Kijeva i Moskve. Ali u ne tako davnom slučaju sankcija koje je Amerika nametnula Iraku, ministarka spoljnih poslova SAD Madlen Olbrajt je, kada ju je u intervjuu za televiziju CBS u maju 1996. novinar upitao da li je smrt pola miliona dece bila potrebna kao cena da bi sankcije bile sprovedene, bez oklevanja odgovorila: „Bila je to teška odluka, ali mislim da je vredelo platiti tu cenu“. Taj odgovor odraz je Vilsonovih reči.
Vi, međutim, te reči gledate „s druge strane ogledala“. Naime, predsednik Vilson je svojim predlogom ukazao da se može voditi rat protiv neke zemlje, a da onaj koji ga vodi neće trpeti nikakvu štetu. I da će proći bez stradanja. Ali vi dokazujete da štete i stradanja i te kako ima?
– Ako posmatramo trenutni privredni rat koji se vodi protiv Rusije, videćemo vrlo različite efekte koje on izaziva kod globalnih učesnika. Ruska privreda mnogo ne pati, i jasno je da cilj transatlantskih sankcija da unište najveću zemlju na svetu propao; naprotiv, na mnogim poljima Rusija je uspešna u zameni uvoza, od poljoprivrede do industrijske proizvodnje. S druge stane, Evropa, a posebno Nemačka, teško su pogođene svojim sopstvenim sankcijama, jer je presečeno energetsko partnerstvo između Berlina i Moskve. Nemačka industrija opada, investitori napuštaju zemlju zbog visokih energetskih cena i prekomerne birokratije. Od antiruskih sankcija Sjedinjene Države uopšte ne pate, a zemlje poput Turske i Kine profitiraju jer njihovi preduzetnici preuzimaju nekadašnje evropske i američke poslovne odnose sa Rusijom. To je bilo jasno već na samom početku, 2014, kada su u martu / aprilu Rusiji nametnute prve sankcije. Statistike to pokazuju: u 2013, poslednjoj godini pre početka privrednih sankcija, EU je prihodovala 51 odsto od ruskog izvoza, i bila odgovorna za 36 odsto izvoza u Rusiju. Uporedne cifre sa SAD bile su 2,5 odsto, i 4,8 odsto. Drugim rečima: u borbi protiv Rusije, SAD su imale malo da izgube, dok su neke EU zemlje vrlo teško pogođene.
Šta iz svega toga možemo naučiti?
– Ono što iz toga možemo naučiti jeste da privredni i vojni rat često idu redosledom ili se vode paralelno jedan sa drugim. To nije dobra vest za mogući ishod trenutne krize…
