Vreme

ISTORIJSKA ŠANSA SRBIJE

Studentski zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora

Iako je logičan u smislu da se političke krize u višestranačkom sistemu rešavaju vanrednim izborima, iako šestomesečnom buntu daje novu energiju, nadu, dinamiku i preko potreban fokus, ovaj studentski zahtev sa sobom nosi bremenite nedoumice i kontroverze, neke poznate, a neke i nove.

Kao prvo, zašto bi vlast pristala da ispuni ovaj zahtev kada nije želela da realizuje ni neka za nju mnogo bezbolnija traženja? Prve reakcije predstavnika režima, Ane Čet Brnabić, Miloša Vučevića i Ivice Dačića, jesu rezolutne: kakvi izbori, šta vam pada na pamet! Doduše, oni se baš nešto puno i ne pitaju. Brze reakcije međutim pokazuju da je pad rejtinga naprednjaka i susednih stranaka temeljan, te da oni nikako nisu sigurni da mogu – koristeći se tradicionalno svim izbornim prevarama smišljenim od onog pravremena kada su Indijci seoske odbore birali ubacujući u improvizovane kutije palmino lišće – lagodno da pobede na izborima. Jasno je, elem, da se o ovome u separeima javne režimske kuće već raspravljalo, jer narečeni ne bi tako brzo sevnuli. No, stvari ipak nisu jednostavne. Odbijanjem vanrednih izbora, politička kriza se neće zaustaviti. Čak i ako se nekim čudom energija bunta vrati sa ulica u stanove i sobe, ona će ponovo buknuti, možda još jače. S druge strane, kako će režim koji više od decenije pokazuje snagu raspisivanjem izbora – održavaju se češće nego što neki potkivaju konje – objasniti glasačima da su se sada maksimalno ustrašili. Pa i sami su do pre nekog meseca pozivali na izborni obračun.
IZBORNI USLOVI?
Vlast, naravno, nije ispunila zahtev za formiranje ekspertske ili prelazne ili privremene ili tehničke vlade, kako god je ko nazivao. Ona je trebalo da bude proizvod društvenog konsenzusa i takođe logičan izlaz iz političke krize. Razni su se tu modeli spominjali, pravljeni računi bez krčmara, ali su se svi sa ove strane reke složili da bi prelaznoj bio zadatak da organizuje fer i slobodne izbore u nekom razumnom roku, te da ispuni studentske zahteve. Tu dolazimo do još jednog problema novog studentskog zahteva, ali i do protivrečnosti u koju su uletele neke stranke i pokreti, podržavajući ga. Dakle, oni koji su govorili da nema ništa od izbora dok se ne spreči monumentalna izborna krađa, sada su bezuvetno na stanovištu da na izbore valja izaći. Šta se tu ima reći? Ukoliko se vlast bude odlučila za izbore kao način da stabilizuje vlastiti položaj i dobije novi legitimitet, izborni uslovi će biti gori nego ikada, s obzirom na to da pobeda nije izvesna. S druge strane, na neke stvari vlast neće moći da računa pošto su studenti smanjili potencijal režimskog zastrašivanja i ucenjivanja glasača, a bogami je i klijentistički lanac popucao na pojedinim spojevima. Uglavnom, studenti mogu na izborima da pobede jedino ukoliko budu toliko nadmoćni da režim ne može pokrasti onoliko glasova koliko mu je potrebno za pobedu. Ali tu je još jedno pitanje. S obzirom na to da je u zemlji svako političko-stranačko organizovanje unapred proglašeno za kriminalni čin, da li će studentska lista na izborima imati tako široku podršku koliko imaju studentski zahtevi sada?
IZBORNA LISTA I OPOZICIJA
Dolazimo do još jedne kontroverze. Ako je studentima bilo potrebno ovoliko vremena da se odluče za vanredne parlamentarne izbore, koliko će tek vremena biti potrebno da se sklopi izborna lista kojoj će oni “dati poverenje”? A da ne govorimo da je tokom kampanje potrebna brzina odlučivanja i eskivaže. Mogu se naslutiti silni konfl ikti i nesporazumi. Postoje već neki kriterijumi koji su izrađeni, ali nisu ujednačeni, kada je reč o kandidatima. Čak i ako budu jasno uspostavljeni, svakako će biti porozni. Živimo u poganluku u kojem se svako može osporiti i proglasiti “pakšuom” (to je onaj koji će vas ostaviti na cedilu), pa je pitanje kakav to svetac morate biti da biste prošli kroz silna rešeta moralne podobnosti kroz koja prosejavaju i plenumi, a bogami i mnogi građani. Vrlo je moguće da će jedan od kriterijuma da neko dospe na “studentsku listu” biti vanstranački položaj, bar kada je reč o funkcionerima. A to je samo po sebi nestabilna stvar. Postoje ljudi koji su uz pomoć nekih stranaka napravili karijere, a nikada nisu bili formalni članovi. A i “nepolitičnost” ne mora da bude sama po sebi preporuka. Naime, onaj koji je ćutao na režimska nepočinstva svih ovih godina i nije baš neka moralna vertikala. Dolazimo tu do specifi čnog odnosa opozicionih partija i studentskog pokreta. Opozicione partije se nalaze u neugodnom položaju. S jedne strane, nadrljaće ako ne podrže studentsku listu, a s druge će ta podrška bar za neke od njih značiti neku vrstu samoukidanja. Bar će, kako stvari stoje, morati da se odreknu parlamentarnog statusa nakon izbora, naravno ako do njih uopšte dođe. Teško je biti opozicija u Srbiji: ko god prođe, zvekne ti čvoku. Dobro je, međutim, to što studenti spuštaju gard prema opozicionim strankama i javno govore da će sa njima razgovarati i sarađivati u cilju stvaranja jedinstvenog fronta. U tom pogledu, ni jedni ni drugi ne smeju biti arogantni, jer su si itekako potrebni. Možda je neka vrsta kompromisa čvrst dogovor da će vlada koju bude formirala izborna lista studenata, ako bude u prilici za to, biti privremena, te da će u nekom oročenom periodu obezbediti slobodne i fer izbore. Treba postizati slične dogovore koliko god se činilo da je zec još uvek duboko u šumi…