Novi Magazin

INTERVJU: BORIVOJ GERZIĆ

Moja iluzija je pisanje

Prozaista, pesnik, esejista, prevodilac, antologičar i leksikograf svojim novim romanom „Lutam sad mrtav svetom“ navodi na razmišljanje, koje i po završetku čitanja knjige može još više da se grana, samo sebe zapitkujući, samo u sebe sumnjajući, samo se u sebi radujući. U početku beše reč, iz nje je sve izniklo.

Ali ko je tome svedočio, ko posvedočio prvoj reči u vremenu bez vremena, ko stajao na motrištu i obuhvatao pogledom svod? Ili se stajalo na vodi? Koračalo? Hajte, pesnici i mislioci, hajte, vizionari, kuda vode staze, od kog boga bogaze dolaze! Roman-reka, gde izvirem, gde uvirem? Ova mnogoznačna, i mnogoznačajna rečenica samo je jedna u nizu što daje povod za razmišljanje na koje nas poziva najnoviji roman Borivoja Gerzića Lutam sad mrtav svetom – Hronika smrti i ludosti. Razmišljanje koje, i po završetku čitanja knjige (izdavač Rende, urednica Slađana Novaković, Beograd 2024), može da se još više grana, samo sebe zapitkujući, samo u sebe sumnjajući, samo se u sebi radujući. I uvek iznova. Bez kraja, i bez početka, jer Gerzićev roman je čudesan, i čudesnim ga je rečima opisala – jer samo čudesnim i inspiriše – Milena Marković, pesnikinja i autorka brojnih nagrađivanih drama, zapisavši na zadnjoj korici Gerzićevog romana i: „Velika stvar je napisana, spoznajna, smislena, razigrana u melanholiji bezdanoj strmoglava, mudra do neba, nevina. Napisao mnogoliki čovek pisac. Napokon“. A Gerzićevim romanom lutaju svetom, da, i mrtvi, ali još više, čini se, lutaju živi koji žive poput mrtvih, tražeći smisao kako ih ne bi zanavek progutao zaumni vrtlog željenog, a neostvarenog. Šta glavnom junaku, šta nama u tom može pomoći? Sećanja na prethodni, ali i sadašnji život, pisanje romana, poneki osmeh, pa i smeh, gorki ili mudri koji ume i da poleči, da jednog dana i on, i svi mi ne završimo u zavodu s uma sišavših? Pesimistično, a opet optimistično, delo Borivoja Gerzića Lutam sad mrtav svetom zato pripada onoj očaravajućoj prozi čija svaka rečenica i pita, i pruža odgovor. I u čijem iščitavanju čitaoca, u vanserijskom dosluhu, ne napušta i sam pisac…
Glavni junak vašeg romana piše hroniku smrti i ludosti. Ne, dakle, ludila! Poigravajući se smislom života, kaže: „Ume da bude lep taj život, ali je uvek besmislen!“ U čemu vidi lepotu?
– Lepota je svuda, u prirodi, u čoveku, u njegovim tvorevinama, i u lepoti se može uživati, ali samo ako je udružena sa iluzijom. Pogledajte (iz muške perspektive) neko fantastično žensko telo, recimo, ili predivne ženske oči, a samo nekoliko milimetara ispod teku reke užasa. Sunce je divno kad ga čovek posmatra sa Zemlje, ali ako mu se približi, biće spržen. Izgleda da je najbolje uživati u nepojavnim stvarima, kao što je, recimo, duh. Nije ni mnogo pametno skidati veo iluzije sa stvari – život je lepši u slatkoj varki. I podnošljiviji.
Roman je nadahnut diskretnim humorom. Šta u traganju za smislom života može podstaći na humor?
Svet je čudesan, rekao je neko, ali samo ako volite pozorište apsurda. A ja ga volim. Tako da materijala ima koliko hoćete. Svakog dana nova predstava. Sve su stvari u svojoj suštini protivurečne. Krenete u jednu stranu, a zapravo idete u drugu. Krenete ka znanju, završite u neznanju. Eto, Sokrat, i znam da ništa ne znam. Kolumbo je pošao u Indiju, stigao u Ameriku. Šta je tačnije – bolje ikad nego nikad, ili bolje nikad nego prekasno? Od mnogo znanja i raznih varijanti, čoveku se zavrti u glavi. Znalac ne može da zaspi usled znanja, neznalica spava kao pravednik. Zato se kaže – blagosloveno neznanje. Potrebno je odmoriti um od svih tih koncepata i živeti tek onako. Ali po čemu se onda razlikujemo od životinja?…