Vreme

ANTARKTIK

Samo da nam je losos ružičast

Antarktički kril, sićušni račić čija se gusta jata (na slici) vide iz kosmosa, na meti je ulova jer daje ulje koje ljudi vole, a njime se tovi i losos. Ceh plaćaju kitovi, foke i pingvini. Vetar šiba penu sa talasa Magelanovog prolaza, čuvenog morskog puta oko Južne Amerike.

U čileanskom lučkom gradu Punta Arenasu ukotvljen je “Antarctic Endeavour”, ribarski brod dug skoro koliko fudbalsko igralište. Uskoro će krenuti na put od 1300 kilometara nemilosrdnim Drejkovim prolazom, ka ledenim vodama kod Antarktika. Onde se roji dragocenost manja od malog prsta – kril. Račić je to koji podseća oblikom na škampe, ali majušan, veličine od dva do šest santimetara, stvorenje sa dna lanca ishrane. Ali posada mora da požuri jer nije jedina. U ovim udaljenim vodama važipravilo – ko prvi stigne, prvi lovi. Flote iz Norveške, Kine, Južne Koreje i Ukrajine ovih će meseci izvući barem pola miliona tona krila iz polarnihvoda. Tako će oteti hranu pingvinima, kitovima usanima, fokama rakojedima i morskim pticama. Kril je osnovno gorivo ovog divovskog lanca ishrane. I čovek hoće ovog račića. A zašto? Uglavnom da bi njime hranio lososa u uzgoju – jer kril čini meso lososa ružičastim, a potrošači to hoće. Bledi losos se smatra manje vrednim. I još jer je kril bogat omega- 3 masnim kiselinama, a to ljudi koriste kao dodatak ishrani ili u kozmetici. Kažu da će samo tržište krilovog ulja kroz deset godina biti teško 3,6 milijardi dolara godišnje.
JALOVA KOMISIJA
Istorija ribarenja krila počinje 1946. godine, tek je rat bio stao kad je sovjetski brod “Slava” isplovio iz Odese, naoružan harpunima – u lov na kitove. Prvi put je otišao tako daleko. Kroz petnaestak godina su onde, na špicu Antarktika, počeli da love i kril. Komisija za očuvanje antarktičkog živog fonda (ccamlr), u kojoj je 27 zemalja, decenijama ima kvotu za izlov krila – 620.000 tona godišnje. To se odnosi na područje u kojem se lov uopšte isplati, između Južne Džordžije i Južnih Šetlandskih ostrva kod Antarktičkog poluostrva, špica tog kontinenta koji izgleda kao da se pruža prema Čileu i Argentini. I to područje je podeljeno na četiri sektora, kako ne bi cela kvota bila ulovljena u jednom. Jer kril zna da bude gust, 30.000 račića u kubnom metru vode, na stotinama kvadratnih kilometara. Pošto svetluca, može se videti čak i iz svemira. I brodovi to lako pokupe, ne ostavljajući ništa životinjama. Ali ta podela na četiri sektora prošlog oktobra otišla je u istoriju. Na zasedanju ccamlr, koje je proteklo u prepucavanju Rusije i Ukrajine o ratu te Britanije i Argentine o tome čija su Folklandska ostrva, podela na sektore nije produžena. Sada se 620.000 tona može izloviti sa istog mesta. To i dalje zvuči kao ništa u odnosu na preko dvesta miliona tona krila širom voda oko Antarktika. Ali pingvinima i fokama koji žive baš u ovom delu to može biti sve. “Ta kvota je ionako rizična”, kaže Rajan Rajzinger sa Univerziteta Sautempton. “Po mapama vidimo gde se lovi – mnogo ulova u malom području ostavlja veoma malo krila za kitove i druge životinje.” U južnoj čileanskoj luci šarene kolibe se tiskaju kao da jedna drugu štite od zime. Punta Arenas je kapija Antarktika, odavde kreću ribari, ali i istraživačke misije i turisti spremni da plate po 20.000 evra samo da izbliza vide ledene bregove i kitove. U jednoj beloj kolonijalnoj zgradi nalazi se čileanski Antarktički institut (inach), gde su posebno ponosni na istraživanje krila. Morski biolog Cezar Kardenas bavi se uticajem klimatskih promena na račiće ovde, gde se glečeri tope i ledene ploče pucaju. Period zime, kada raste morski led, u pola veka se skratio za skoro tri meseca. Manje leda i toplije more znače manje hrane za krila – on jede alge sa donje strane leda. Uz to je ova životinjica korisna za očuvanje klime. Plankton apsorbuje ugljen-dioksid, a kril jede plankton pa preko izmeta i svog skeleta koji tone godišnje poriva do 23 miliona tona ugljen-dioksida u morske dubine. Čovek doduše sve to brzo “nadoknadi” – recimo malena Srbija emituje dva do tri puta više ugljen-dioksida od toga.
ČOVEK KAO NAJVEĆI PREDATOR
Loše dane za krila donosi poslovanje norveškog biotehničkog preduzeća “Aker Qrill Company”. To je deo divovske Aker Grupe, koja pripada milijarderu Kjelu Ingeu Rokeu. Aker u vodama Antarktika lovi oko 300.000 tona krila godišnje, što je 60 odsto ukupnog ulova ovih račića. “Prošle godine je ulovljeno 498.000 tona, najveća količina svih vremena. Bojim se da će se ove sezone iscrpsti celokupna kvota od 620.000 tona”, kaže morski biolog Kardenas, koji vodi i naučni savet pri ccamlr. Ove godine strahuje za kitove, pingvine i foke kod Antarktičkog poluostrva. Te životinje su u konkurenciji sa “industrijskim superpredatorima”, kaže Metju Savoka, naučnik sa Univerziteta Stanford. Na pučini su sve veći i efi kasniji brodovi, imaju akustičke senzore koji nalaze najgušća jata krila. “Mi smo ljudske grabljivice u sistemu u kojem i bez toga ima manje krila nego ranije”, kaže Savoka. I opet bi kit mogao da strada. Taj najveći sisar planete bio je skoro istrebljen dok 1982. nije zabranjen lov. Zabrane se ne pridržavaju Norveška, Island i Japan. Kitovi u ovim vodama hrane se samo tokom sto dana i tada jedu trećinu svoje težine – svakodnevno. To bude i po tri tone krila na dan. “Ako za to vreme kod Antarktika nemaju dovoljno hrane, neće moći da akumuliraju mast koja im treba za dugu seobu do područja parenja”, priča Savoka. Onda dramatično opadaju šanse za reprodukciju. Pošto je u prirodi sve povezano i smisleno, to što je čovek skoro uništio populaciju kitova nije pomoglo krilu, naprotiv. Smatra se da je račića manje što je manje glavnog predatora, kita, jer gvožđe iz izmeta kitova pospešuje plankton, a ovaj je opet hrana za krila.
KRALJEVI KRILA
Kada guste mreže izvuku krila iz mora, na specijalnim brodovima on se odmah zamrzava ili prerađuje u brašno iz kojeg se kasnije vadi ulje. Od toga živi norveška firma Aker. Njihova petospratnica u Oslu presijava se na suncu kao kakav futuristički ledeni breg. U sobi za sastanke na stolu su crvene kapsule sa uljem krila, a za stolom Pal Skogrand, koji je ovde menadžer za održivost. Kapsule se reklamiraju kao “ekološki premijum-proizvod iz netaknutih voda Antarktika”. A kažu da su odlične za ljudsku kožu, imuni sistem i srce. Kad narod to onda raspriča po forumima, kad se teme dohvate infl uenseri na društvenim mrežama, često se čuje da kril leči i pms kod žena pa i tumor. “Ne bismo išli na drugi kraj sveta da kril nema izvanredan sastav koji ga čini interesantnim za razne primene”, kaže nam Skogrand. Doduše, krila ima i bliže Norveškoj, ali ovaj antarktički je deset puta masniji i zato isplativiji. Aker je posle kritika dobrovoljno prestao da “usisava” kril u pojasevima od 30 kilometara od kolonija pingvina. Svake godine pak u mrežama za kril završi pokoji kit koji tako i skonča. Ipak, sve se isplati, kaže Skogrand, jer potražnja za ribom i morskim proizvodima raste, a kril je izuzetna hrana za morska stvorenja iz uzgoja. “Kad se pogleda odnos upotrebljenog dela biomase, ne postoji održivije ribarenje nego ovo sa krilom”, kaže on. Kritičari poput Metjua Savoke time nisu ubeđeni. “Proizvodi od krila neće rešiti ni svetsku glad niti manjak hranljivih materija kod ljudi. Ko se hrani zdravo, njemu ne trebaju dodatne omega-3 masne kiseline”, kaže on. “Ako želimo da održimo ekosistem Antarktika – zbog pingvina, kitova ili svetske klime – tamo naprosto ne treba da ribarimo.”
IDEALI LEPOTE
U industriji krila se retko priča o tome da ovaj račić zapravo strada da bi ispunio veštački stvorene “ideale lepote” ljudi. Na par sati vožnje od norveškog Bergena drum se uvija oko * orda Hardanger. Uvale su tamno plave, a načičkane farme lososa kružne. Norveška je najveći izvoznik lososa iz uzgoja, sa 1,2 miliona tona. Plan je da do 2050. bude čitavih pet miliona tona. Ideja po sebi nije blesava – uzgoj lososa, jedne od najomiljenijih riba u ishrani ljudi, trebalo je da spreči preterani izlov divljeg lososa. Ali i u ovim morskim ribnjacima ima problema, lako se šire paraziti. Ribe znaju da odbegnu iz kaveza, onda se mešaju sa divljim lososom. U 71 odsto norveških reka divlji losos je već genetski kontaminiran. Losos je grabljivica. U kavezu se hrani smesom ribljeg brašna i ulja, proteinima soje, graška i žita, uz to biljnim uljem i brašnom od krila. Kril, naime, sadrži astaksantin, prirodni antioksidant koji lososu daje karakterističnu ružičastu boju. Radi se, dakle, o estetici ribe koja se smatra delikatesom. “To je najgluplja stvar na svetu – divovski brodovi, koji spaljuju fosilna goriva, idu od Norveške, Kine i Južne Koreje do kraja sveta da otmu hranu kitovima, fokama i pingvinima, e samo da bi naš losos bio fi no ružičast”, kaže o tome Savoka. Ali može još gluplje od toga. Juvan Noh je čovek koji voli svoj posao, šef fi rme “Bio-Corp” u Goheungu, na samom jugu Južne Koreje. U njihovoj zgradi se kroz zastakljenu kancelariju vide manično čiste cevi i veliki kanisteri u kojima se obrađuje kril. Glavno je ulje. Ono što ostane ide u hranu za lososa…