Vreme

INTERVJU: PETER LOVŠIN, PANKRTI

Danas je prosečan čovek i manje od prosečnog

“Pankrti” spadaju u one retke klasične kulturne vrednosti koje su nam još preostale iz jugoslovenske baštine. Godine 1980. objavili su svoj čuveni album Dolgcajt (Dosada) – prvi, a možda i najbolji pank album u SFRJ, čija angažovana društveno-kritička oštrica...

I dalje ima tu moć da razobličava sve ono lažno oko nas, te mu aktuelnosti, decenijama kasnije, nikako ne ponestaje. Njegova eksplozivna energija uveliko prevazilazi ono što nudi današnja rok scena, pa je pravo zadovoljstvo iskoristiti priliku i videti “Pankrte” uživo na turneji “Dolgcajt 2025: Ljubljana – Zagreb – Beograd”, kojom obeležavaju 45 godina od ovog svog istorijskog debija. Pred koncert u Domu omladine Beograda 11. aprila 2025, razgovarali smo o prošlim i sadašnjim vremenima sa Peterom Lovšinom, jedinstvenim frontmenom ovog legendarnog sastava i jednom od posebno omiljenih ličnosti nekadašnje jugo-rok scene.
Da li je u Ljubljani danas jednako dosadno kao što je bilo nekad, kad je nastao album Dolgcajt, ili se nešto ipak promenilo u ovih 45 godina?
– Pa, zavisi za koga. Ljubljana je sigurno sada drugačija i lepša – nekad smo je zvali “bela Ljubljana”, a sad “zelena Ljubljana” (smeh) – ali u zimskom periodu ipak svejedno dišemo lošiji vazduh. Dakle, ima minusa i pluseva, kao i u svakom gradu. No, situacija je sigurno drugačija nego kad smo 1978. živeli u sistemu u kome nam je mnogo toga nedostajalo: ne toliko slobode koliko mogućnosti izbora. Sada, na prvi pogled, ima puno više izbora – imamo višepartijske izbore, neke stranke su leve, neke su desne… međutim, na kraju se sve svodi na to da smo svi u ovim vremenima samo lutke na koncu nekih viših interesa. Iz ove perspektive čini mi se čak da su nekadašnje vlasti imale više osećaja za ljude, bez obzira na to što su ga iskazivali na malo čudan način. A danas je i u našim krajevima, i u Evropskoj uniji, jedna stvar podjednako očigledna: više nikoga ne zanima prosečan čovek. Nekad smo imali osećaj da prosečan čovek ipak nije nešto što je – prosečno. A sad je prosečan čovek i manje od prosečnog. Isto je svuda u našem regionu. I smo mnogo onoga zgubili što smo dobili nezavisnošću, kad su sile novca došle po svoje i uzele to nazad. Na svojim ramenima to najviše osećaju oni koji nisu uspeli u ovoj bici za standard – ko zarađuje, može bar malo da putuje ili kupuje, ali ni on ne može puno toga čuti na televiziji, jer sve televizije kupio je veliki kapital, a ne može puno toga ni da pročita u novinama jer i tamo vlada samo novac. Posle oduševljenja ulaskom u EU, kao da smo polako izgubili smisao pravog života…